Godišnjica Nikole Čupića

18 ТОДИШЊИЦА

срећи других налазио је своју срећу. На такве начине присвојио је многб туђе имање, отерао многога у прошњу, разорио многб туђе огњиште. Такви су људи за живота често презирани, а кад умру, остављају увек ружан спомен и страшне приче о себи. Настас је нађен мртав, на пола сахата иза села, тамо ислод Црне Горе. Никог није било да га кући донесе осем његове јединице ћерке, Јерине, сестре му Јелене, и Харалампија, јединог човека на земљи ком је он некад нешто добра учинио и који му је за то остао до смрти веран. И кад је, сутра дан, ношен да се сахрани, ни једна хришћанска душа није ишла за носилима осем свештеника и клисара из Благовештенског манастира. Клисар и Харалампије су га спустили у раку коју су ископали у цркви (по старијем обичају који је постојао на Крфу), глухо, јер се ни једна сеоска нарикача није хтела примити да му запева. Па шта се све још, и како се још говорило о њему Где су сегод људи састали, у механи, _ у њиви, на трлу, причали су чудне приче о његовој немилости, грабљивости и неваљалству. Сваки је знао што ружно о њему казати.

„Тако је то, строги су људи, али имају право“ рекао је Харалампије, кад је једног вечера у механи слушао шта људи говоре о староме зеленашу, „ко хоће да се о њему, док је жив, лепо говори, и да га не проклињу кад умре, треба да не граби, и да је милостив; да не жање онамо куда није сејао.“

Но нису такви грешници кажњавани само проклетством људи, они су и од Бога кажњени страшном казни, да им душа по смрти не налази покоја. Бар тако веровање постоји код простог света тамо доле, међу Грцима, код којих је се до данас очувало много што шта из веровања старих Јелина.