Godišnjica Nikole Čupića

ПРИПОВЕТКА У ГРКА 25

последња старчева реч и женино „Господе милостиви“ тргоше га са свим из сна.

Дигао је главу, опустио ноге и сео на диван, и тако, подупрт рукама, погледом управљеним на врата, и устима у пола отвореним, остао је запањен, нем. Да ли је хтео што питати2 Није. Али му се чинило да види пред собом бедну колибу на оној стени што се наднела над море. којој се једном, пре доста година, замамљен дечјим љубопиством био примакао у жељи да види како изгледа леправ човек. Чинило му је се да гледа несретника, као што га је гледао онда, кад је седео на земљи у хладу једног кедра, и испирао у земљаном суду дивље зеље, и кад је изненађен и збуњен обрнуо главу на малога богословца. Сетио је се како је, кад је угледао оно нагрђено лице, сав претрнуо од ужаса, и одјурио право - друговима који су га подалеко од колибе чекали.

„Опрости попо“, рече чича Настас, „пробудио сам те, али умире онај леправи, и жели да му дођеш, а далек је пут донде. Може бити да га нећеш затећи жива,“

Поп Нарцис устаде. ,

„Попадија“, рече, а глас му је дрктао, „читу, расу !“

Послушала је, и ћутећи изнела из сандука што је тражио.

„Нећеш пешке ићи тако далеко, попо,“ узе опет реч попадија, желећи да га разговори.

„Неће, неће,“ одговори чича Наестас, „одох да нађем како кљусе, и брзо ћу бити овде, да га узмем.“

„Хоћеш ли и ти са мном“, упита свештеник.

„Та свакако !“

Старац оде журно да нађе „благо,“ као што островљани зову кадшто своју стоку.

„Видиш ли“ рече свештеник, док се на воднику умивао, својој жени, „видит ли чича Настаса: он је био код оног бедника, гледао га, помагао му, дошао је пе-