Godišnjica Nikole Čupića

54 ГОДИШЊИЦА у књижевностима јачим од грчке. Језик је народни и леп; причање је просто и природно; ни трунке од натезања и извештачености; све је на свом месту као да друкчије не би могло ни бити. Уз то сваки тип искаче у дебелим цртама; а морал (поука) говори тако крупним гласом да је немогућно оглушити се, и не чути га. Цела прича има еминентно националну боју, и тим је још најзанимљивија, Стари, сиромашни чобанин Нако има јединицу ћерку коју воли као очи своје. За њега и његову добру баку (Хриса) она је била све, и дика и радост, и брига и нада. А и Лепосава (Морфо) је била красна девојка; вредна, лепа; тако лепа да су јој, сиротици каква је била, завиделе многе сеоске богате гиздавице. Једног дана запросио је Лепосаву Иван, најбогатији момак из села. То је био добар, али мало размажен младић. И он је био јединац у својих родитеља. Пред очима сиромашних родитеља Лепосавиних отворили су се неочекивано изгледи на велику срећу каква је чекала њихову јединицу, и сами су били срећни. Али је Иван био слабуњав, и како изгледа, и неугледан момак. Лепосава не само да није марила за њега, него су још наваљивања њених родитеља да пође за њега, а још више, можда, зао језик његове мајке, — која је сматрала за увреду своје куће да јој син доведе таку сиротицу, и која није престајала да по селу разноси свакојаке гласове о девојци, — преобразили је; и она је од смерне девојке постала упорна, а њене прикривене симпатије, какве је имала за једног сеоског левенту који је био лењ и неваљао, али који је узрастом, лепотом и снагом завртао мозак многој цури (звао се Тимо), претвориле су се у страст. И једног несрећног вечера, баш кад је имала да обећа оцу да ће поћи за Ивана, побегла је луда девојка.... у мрак, у гору том сеоском лоли.