Godišnjica Nikole Čupića

ПРИПОВЕТКА У ГРКА 55

„И збиља је Лепосава“, да узмемо сад речи из приповетке, „одбегла момцима Била је већ код свог Тима; врзла се е њим по планини. Дању је постављала свадбенски сто у дебелом хладу шумског дрвећа, а ноћу је простирала невестинску постељу од дафне и мирте за себе и свог дратана у мрачним пећинама. А онај грозни и немилостиви човек, кад је угасио жеђ на росној свежини њеној, и заситио се на њеној девичкој младости, онда је гурао другој момчади да се насладе и они. И једнога дана, пошто је црна девојка живела тако неко време опијене душе, помућене свести, немогући да разуме „у какву је каљугу пала, ухватила је прилику пол ударцима очајања, и побегла је, одлетела је, као несретна тица која се изненадно ослободи из сурових канџи јастребових, изломљених крила и рашчупаног перја. Сва је дрктала; пред очима јој био црни мрак.

„Горак и несносан живот проводили су двоје старих у свом сиротињском дому. Напустили су се, да их је тешко било познати. Од жалости ву постали као сенке, и као ваздушасте авети вукли су се тихо и глухо по кући.

„Оно вече, за рана као обично, затворили су сем лерли, сами и жалосни, поред ватре која се гасила, једно на једној страни, друго на другој. На пољу је дувао јак северац, шибао гране на дрвећу и звиждао кроз рупе од крова. Учинило им се беше једном, као да су чули некакав лаки шум на вратима споља, али су помислили да је то само ветар, или да је неко дрво шкрипнуло. И полако, полако, свеле су им се очи и заспали су. Снови су им били дивљи и жалосни.

„ У зору, чим је почело да свиће, дигао је се, уздишући као увек, стари Нако. И пошто је пренуо шаку две воде на лице, пришао је да отвори врата, и да изађе на свој свакидашњи посао. |