Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА | 11

закључује се на вечита, него на извесна, одређена времена.

Као што се види, немачки јуриста не тражи вечити мир, нити је сасвим против ратовања. Лако је

провзрети главну намеру његову. Он је практичан; и ни један од многих планова, који су од старине предлагани, за склапање удружења међу државама, и за установљење међународног суда, није тако остварљив као његов. У савезу држава, који он предлаже, поступно би се увлачила у правно расправљање пред међународним судом и виша, политичка питања; постепено би се увиђало, и уверење би јачало, да се на миран, правни начин могу решавати и питања која су обично ратове изазивала. С јачањем таквог уверења опадало би, може бити, оно прибојавање, због кога се у свима државама толико троши на војску и војне опреме.

Поред све дужне поште према заслужним ученим људима који су, с времена на време, износили предлоге пи пројекте за конфедерисање културних држава и за установљење једног међународног парламента или суда, пред којим би се међународне размирице расправљале, мора се признати, да се у просвећеном јавном мишљењу света, није могло утврдити веровање: да је остварење таквих пројеката могућно. Оно, што се у том правцу писало и говорило, сматрало се као лепа утопија све до последње године прошлога века, кад су знаменити манифест Цара Руског од 24. августа |по новом) 1898. г. и Хашка Конференција, неочекивано, изазвали преокрет у мишљењу, отворили нове изгледе, и пружили лепших нада у осигурање мира и победу правног решавања међународних спорова.

О Хашкој Конференцији биће доцније говора, а сад да се вратимо на мисао ва којом смо пошли.

Код слабих изгледа да ће се велике културне државе моћи — бар не скоро — сагласити да оснују какву институцију за решавање међународних питања, тражили су се други начини на које би се могло међу народима утврдити правно расправљање спорова, умањити или ограничити поводи за ратовање, а у исто време прибавити потребна санкција одредбама и наче-