Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА |0|

како би се сваки конфликт на основу закона расправљао, а не силом“. Па доцнијим конгресима мисао о једном међународном конгресу уступила је место мисли о једном међународном суду.

На конгресу који је био у Лондону 1896. год. изјављена је жеља уда се велике државе споразумеју, те да се што пре сазове једна конференција сила која ће наћи пута, којим би се могло предузети опште и постепено разоружавање“.

Међународни Парламентарни Савез има на три хиљаде чланова,“ а сједињена друштва мира могу бројати своје чланове у неким земљама на десетине хиљада, а у по неким већим државама и на стотине хиљада, те је разумљиво што је удружен рад та два велика међународна удружења морао дати јаког импулса пациФистичком покрету. Агитације у корист мира, а против ратовања, биле су, у ово време, у свима западним земљама јако развијене. Брошире и књиге у корист мира и правног расправљања међународних спорова штампане су у масама ; зборови, конференције, јавна предавања држана су на све стране. Готово у свима парламентима изношени су сад с успехом предлози о међународном изборном судству. 16. јуна 1893. год. поднели су у Доњем Дому, у Енглеској, Рандал Кремер и Џон Лебок једну петицију од два милиона потписа, са својим предлогом: да се позове вдада да прихвати предлог председника Сједињ. Америчких Држава за закључење уговора о арбитражи. И Гледстон (тада министар) је усвојио предлог, и у једној сјајној беседи указао на велике штете које култура има од војних терета, и на потребу да се установи један суд за међународне конфликте. Речи Гледстонове одјекнуле су у парламентима свих држава, а конференција Међународног Парламентарног Савеза, која је била идуће године (1894. у Хагу, прегла је, као што се видело, да разради ону мисао о једном међународном суду. Либер, посланик у немачком Рајхстагу, говорећи, у фебруару 1893., о Тројецарскоме Савезу, рекао је, „да би био леп и велики задатак нове поли-

1) Соте Еепди де Ја ХГ. СошЕегапсе. У1еппе, 1903. р. 285,