Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА 117 били противни, али је, зато, обраћање изборном суду, у свима приликама међународних размирица, и за све случајеве, остало само факултативно.

25. јула усвојен је дефинитивно, у Комисији, и на Конференцији, тај знаменити међународни уговор, под именом, Конвенција о решавању међународних спорова мирним путем, а 29. јула, као што је речено, потписали бу га, кад и Закључни Акт и остала решења КонФеренције, представници свих држава које су на конФеренцији биле заступљене. Српски представници, из страха (неоправданог, по мом мпшљењу) да ће по том уговору извесне велпке силе добити и законске прилике да се, у случају сукоба наше државе с којом другом, на штету њеног независног самоопредељења, мешају, потписали су конвенцију с учињеном |у протокулу) резервом код извесних тачака.

Ова конвенција, као и све друго што је ушло у Закључни Акт, ратификована је у свима државама и ушла у зборнике домаћих закона. Колико ми је познато, то није урађено само још у Кини, Турској и Србији.

Конвенција о решавању међународних сукоба мирним путем има 61 тачку, и дели се на четири одељка, ПТигев) : о одржању општег мира; о пријатељским услугама, и посредовању; о међународним анкетним комисијама; о међународном изборном суђењу. Први одељак има само једну тачку, и она гласи: „У намери да колико је могућно спрече употребу силе у односима између држава, силе-потписнице пристају да употребе све своје старање како би обезбедиле решавање међународних спорова мирним путем“. А последњи одељак, који има три главе, садржи одредбе о установљењу Сталног Међународног Суда (Сопге регтапепфје 4; агђигасте), и разрађен Поступак за Изборно Судство.

Конвенција има п један увод (|Ргтватршеј који нема никакве јуридичке обавезности, као што је нема ни наведена тачка из првог одељка, али који има, засебно, великог историјског значења, зато што ту све цивилизоване државе, сагласно, признају, да међу културним народима има солидарности, и да је нужно да се у међународним односима прошири област права. Тај увод гласи: