Godišnjica Nikole Čupića

[20 ПАЦИФИСТИЧКИ ПОКРЕТИ У Х1Х. ВЕКУ али је тек овом конвенцијом први пут стављено у моралну дужност, како завађеним државама, да траже посредовање, тако и неутралним државама, да саме понуде своје добре услуге; и утврђено је, да се ни тражење посредовања, не може сматрати као понижење, ни нуђење услуга, као акт непријатељства.

И дотле се, као што је горе речено, у доста прилика, и изодавна, прибегавало изборноме судству за решавање међународних несугласица, али је овом конвенцијом први пут званично, п од свих културних држава, признато, да је изборно судство — арбитража, — „најуспешнији и у исто време најоправданији пут за решавање спорова који нису дипломатским путем расправљени«“ (Одељак ТУ. чл. 16. Конвенције)

И установа Сталног Изборног Суда, п усвојење једног нарочитог Изборно-Судског Поступка, јесу нешто сасвим ново у Међународном Праву.

Ново је и оно што је у Конвенцији прописано за међународне анкететне комисије |то је усвојено по предлогу руском; и оно, да државе, кад дођу у какав 03биљан сукоб, могу изабрати, свака по једну силу, којој поверавају задатак да ступи у непосредну везу са силом коју је друга страна изабрала, ради отклањања рата (П. одељ. Конвенције чл. 8..

Ново је и то (чл. 27. Конвенције), да је на силамапотписницама Хашког уговора дужност да државе, између којих се изроди какав оштар сукоб, опомену на одредбе Конвенције коју су потписале, и посаветују их да се, у вишем интересу мира, обрате Сталном Изборном Суду.

Истина је, да ни једна од тих одредаба ове конвенције није Формално обавезна, ни у колико се тиче сила које су у сукобу, ни у колико се тиче сила које су неутралне; да је обраћање изборноме суду остало за све прилике и случајеве, само факултативно; да је нуђење и примање добрих услуга, посредовања, истражних комисија, ограничено реченицама као што су ове: „Колико буду то прилике допуштале“, „Кад то околности допусте“, „Кад државе (завађене) буду нашле да је то могућно“, итд. Али би се безразложно сумњало у искреност суверена који су уче-