Godišnjica Nikole Čupića

ГОДИШЊИЦА 197

„али што је најзнатније и нада све друге земље у Србији, то је што се у њој налази сребра и злата као воде у изворима, и што се на све стране копа златни песак, у коме је злата и сребра обилалијега, лепшега и бољега него што је индијско“.' Оволика хвала сувремених странаца, када рударство цветаше у Србији средњега века, јасно сведочи о многобројности и богаству српских рудника, у које спадају — без сумње — и сви рудници на Копаонику. И доипста, многобројни остатци рударских дубровачко-саских насеља по Копаонику, огромне масе шљакне и велики број порушених самокова, безбројна пропала — а на више места још добро очувана окна и поткопи — све то скупа потврђује данас жалосну али онда праву истину и живу слику поменутих странаца из онога доба. Па и наши многобројни сувремени споменици, који говоре о рударству и рудницима као по све обичној културној радњи онога доба, у које спадају многе владалачке наредбе, не изузевши ни сам законик цара Душана, то исто сведоче и тврде.

Гледајући на данашње остатке од развалина дубровачко-саских колонија, види се да је Копаоник, с обе стране планинског му била, имао врло густа рударска насеља, и да су бројем становништва била знатно велика. Пошавши, из ибарске долине, од данашњега малог сеоца — Плане, планинским венцем којим је онда водио знаменити рударски пут, а чији се трагови лепо и данас познају, наилазимо на читав низ некадашњих колонија које се недалеко једна од друге ређају овако: Ковачи, Ливађе, Запланина, Ђерекаре, Остраћа, Копориће, Врхлаб-Беласица и Трепча као најјужнија у овоме низу. Сем ових поменутих рударских насеља, ми на овоме простору наилазимо још на неколико места, у којима гомиле шљакне и трагови од грађевина негдашњих самокова очито сведоче да се и ту некада вадила и топила руда. Свакојако пу се некада пречишћало сребро п гвожђе, које је вађено по околним брдима и странама, па се одатле као пречишћено износило готово на тргове и продавало у напред поменутим местима.

1 Новаковић — Годишњица ШП, 275. у напомени.