Godišnjica Nikole Čupića

~) сл др

МИТРОПОЛИТ ИНОКЕНТИЈЕ

обзира колико ће с тога претрпети његов углед као јавног радника и црквенога великодостојника.

Јавно мнење није му то опростило; оно га је за. такво његово држање оштро осудило. Њему је то загорчало последње дане живота. Све напред поменуте његове лепе особине, његови непоречни успеси и заслуге као јавнога радника, доброга наставника, примернога, свештенослужитеља, искренога родољуба и доброга човека не могаху учинити, да га наше јавно мнење не осуди, и ако оштро због недовољне чврстине његова, политичкога карактера, — и неправично.

Умро је као спромах, а неправедно је изношено на њега, да је себичан, грабљив, подмитљив, и ваздан прљавих и недопуштених дела, која се не могаху никако сложили с његовом доказаном савеснотшћу, родољубљем и човечношћу.' А његово сиромаштво не може се објаснити ни приватним животом, који му је био усветао и узорит«““ ни каквом било личном маном и недостатком, него што „је био покровитељ и добротвор врло многих хуманих и просветних друштава и помагао је својом дарежљивом руком све оне, које је требало помоћи“.“

Као ште су слабости и грешке људске за осуду и избегавање, тако су крепости и добра дела за углед и узор. По свем је у животу и раду пок. Митрополита, било више, несразмерно више, овога него онога. А све што је светло и узорито треба да остане у успомени, па тако све што је добро у животу и раду пок. Митрополита Инокентија !

20. јануара 1906. год. у Београду.

Момчило Иванић.

1 „. . но смрти његовој нађена ([јеј у каси његовој уложна књижица

од 17 хиљада динара за помагање сиротних цркава у Ст. Србији и Маћедонији. Новац овај није његова својина, али је лично њему поверен, да он тај новац употреби како нађе за сходно, не давајући о том ником рачуна“. „Весник Српске Цркве“ 1905., стр. 466—461.

2 Тамо, стр. 461.

3 Тамо, стр. 461.