Godišnjica Nikole Čupića

| ГОДИШТИЦА сз

донска вилајета) даде право: да може, без сваке запреке подизати српске школе ; да се Србима у Турској призна њихова народност те да се не трпају ни у Бугаре ни у Грке; да се српској народности, на послетку, уступе два владичанска места, скопско и призренско. У другим преговорима и разговорима Србија је тога времена у Македонији као свој део тражила владичанства Скопљанско, Велеско, пи Охридско, сматрајући Призренско Владичанство као свој неоспорни део. Султан, допста, прими све те захтеве, а пзвршивао их је онако како Турци извршују. Колико знамо, иста је измена захтева и уступака вршена и 1897, у време грчко-турског рата, којом приликом се српски посао у Македонији прилично напред кренуо. Ако се и не може казати да је Турска лојално и потпуно испунила своја обећања, мора се констатовати да је већи део српских захтева од 1895 данас извршен. Једино се услед њих могло доћи до садашње српске гимназије у Скопљу, најлепшега и најзнатнијега успеха српског у Македонији.

Бугари су са своје стране гледали да се бране каквим било средствима. У то време је почело с њихове стране убијање српских главних људи све више и више. Списак тих жртава и погибалаца броји се данас, на жалост, на стотине. Од године 1901 почела је њихова још живља револуционарна акција за автономију Македоније, увек с пређашњим рачуном. Познато је да ни сва словенска Македонија (која по самим бугарским статистикама износи тек 50"/, целокупног македонског насељења т. ј. округлом цифром на 2,000.000 становника 1,000.000) није прихватила екзархат. Кад се то узме на ум, одмах се види како бугарашка странка екзархиста чини по врло верним и марљиво израђеним статистикама покојнога руског конзула Ростковског тек две трећине целокупнога словенског насељења Македоније око 670.000 на 1,000.,000) а само трећину свеколиког насељења Македоније (670.000 према 2,000 000.)") При свем том софијски су политичари смислили план да буном, прахом и пепелом, загуше те ситнице и да

1) Чланак „Једна статистика из средње Македоније“ Нова Искра 1899, стр. 250.