Godišnjica Nikole Čupića

[0 ВУК КАРАЏИЋ И Н. И. ПАДЕЖДИН

треба, и ручак, који још није био готов, Димитрије Максимовић седе писати писма, а ја одох да тумарам по Госпићу. По уским, кривим и пустим улицама (по којима ве налазило јадних дућанића) не нађох ништа ни знатно ни занимљиво. Задржао сам се неколико минута са задовољством кад сам изашао на стрму обалу речице Новчице, која тече кроз Госпић, кроз пусте, хладовне и живописно овамо онамо растурене вртове. Враћајући се натраг, зачух јасне гласе певања из дома суседнога с поштом. Мени на сусрет изађоше Гај и његов друг Мажуранић. Пошли су били у ту кућу да слушају песме. И ја пођем с њима. Уђемо у пространу собу, где је десет петнаест жена и девојака радило на кројењу и шивењу хаљина. То је била пуковска шивара. Веселе шваље дочекаше нас без икаква снебивања, продужујући и певање и посао. Ја сам горео од нестрпљења да први пут чујем народне српске песме, које су се толико прославиле по Европи, захваљујући трудовима и усрдности Вуковој. Али, на жалост, шваље су певале књижевне песме, дела садашњих градских песника. Тако образованост продире свуда на штету чисте народности, У осталом, певање је било веома складно, живо, од срца, онако као и у нас (по Русији) на вечерима и сбвлима. Словенске су девојке рођене певачице. Истину говори маџарска пословица: „Гдђ Мадпрка, тутђ гнићвђ; гдђ Славанка, тутђ спћвљ !«. Ручасмо око два часа по подне. Вук је, међу тим, погодио кола и кочијаша да нас одвезе до Задра. Бирташ је уверавао да су коњи добри. Што се тиче кола, и њих је бирташ хвалио, али је Вук, при томе тугаљивом послу, само гладио брке и мудро ћутао. Дођоше на послетку и коњи и кола, са свим справни за полазак. И гле! То су била са свим проста, сеоска кола, без икаквих накита п улепшања, у свој својој првобитној простоти. Господар коња и кола, пун услужности и дворбе, буњевац, тј. Србин католик, старајући се да не бисмо горели од сунца, утврдио је изнад кола неколико прутова и покрио их рогозином, а да бисмо угодно седели, турпо је у кола нарамак два траве. На така седишта и под такав балдахин ваљало се сместити пама, што није било нимало лако. И тако се са праском и лупом кренусмо кроз Госпић. Пут