Godišnjica Nikole Čupića

~) ср МГ

ГОДИШЊИЦА

Ибсен је унео у овај комад нове детерминистичке погледе до којих је савремена наука дошла. И у „Нори“ се налази један човек, којег „сирота кичма мора да боли зато што му јеотац весело живео, док је поручник био“. Али је тамо Др. Ранк једна споредна улога, а овде се цела радња драмска окреће око питања о наслеђевинама, и поетски га илуструје. Човек, дакле, није сасвим слободан и независан. Он има веза Физичких и моралних с родитељима и претима. У нама, нашим осећањима, инстинктима, поступцима и мишљењима, као и нашим Физичким особинама, прошлости, има аветиња, које на наш пут излазе, и имају утицаја и на правац и на брзину нашег корачања. То је ново што сад Ибсен уноси у драму. — У техничком погледу ова се драма, по простом склопу, јасноћи радње и другим особинама, може мерити с најбољим јелинским трагедијама.

Али ву „Авети“ дочекане с великим негодовањем у песниковој отаџбини. Са свих се страна дигли опет на њега као рушитеља морала и свега што је за поштовање, као на анархисту. Критиковали су га строго, сурово, без икаква обзира, тако да се Ибсен, у једном моменту разочарења, питао, да лп уопште вреди „писати за народ који је тако слабе и споре интелигенције, који тако ниско мерило има за литерарне радове, да у овако плебејској критици ужива“ 7 На срећу показало се и сад да напади само осокољују Ибсена на борбу и рад. Није прошло више од године дана, а он публикује одличну драму ЛПепријатељ Народа, која је била одговор какав само велики песници могу дати непријатељима и празним критичарима.

Међутим, у Европи — истина, неколико година доцније — овај је Ибсенов комад произвео сасвим друкчији ефекат. Он је претеча и пример новога модерног правца у драми. У Немачкој су Авети представљане први пут у берлинском Резиденц-позоришту 1887. Те је године објавио п Блајбтрај своју знамениту броширу „Револуција у Књижевности“, која пледира за нови реалистични правац у поезији, чији су представници Зола, Достојевски, Толстој. „Као да за немачке песнике никако и не постоје“ — јадикује немачки критичар — „страховита социјална питања. Па