Godišnjica Nikole Čupića

Бе: тла Фе а Еипеге (егно, зехћо, попо ег аиадгатез то, ад апае аттат _ дећитсн пуна! ргесапјев ате тапиат. Упор. и наш обичај да се софра за даћу увек посшавља напољу, под ошвореним небом, било да је

_лешо, било даје мраз и мећава (Милосављевић, 248).

4 РЈ ·

·

ј

6

|

с

а употреба. виљушке сасвим је позног на (в. зе аст 5. у. бађећ. 15) Упор. М. Уаз5иа, Рле ВБаске! ит КиИиз ипа Кипзг ег (тпесћеп,

с = 1900, стр. 80. идд.

15) То нас подсећа на обичај старих Пруса о задушницама, испричан у поменутом Ласацијевом делу, стр. 57: сегегшит сорпан сејеђгапЕ соп-

„ 1) Да је Бадњи дан празник мртвих, пробао је да докаже још Аце Еџап5 (Стизштаз апа Апсезјог Мог ћр 1п Ње Вјаск Моштат. Мастат5 Мавалпе, 43, 1881, стр. 219 идд; 29' идд; 357 идд). Ја сам ту расправу добио пошто је чланак о Божићу већ био дат у штампу. Ивенс је, сасвим другим путем, дошао до сличних закључака до којих

_ долазим и ја. Разлика је у томе што су, по Ивенсу, Бадње Вече при-

вашне, домаће задушнице, док ја мислим да су јавне. — Жалим што ни"сам могао имати пред собом М. Мишко, Паз Стађ ај већ (Мбпег ипа " асћеп, ПЦ, 1910, стр. 79 идд). , 33 185) Премда податке за које би се могло рећи да гдворе о куту сунца код нас, треба примати са резервом, јер цео тај култ не одговара духу религија као што је наша, нарочито ако је то религија у врло раној фази развоја као што је такође случај са нашом религијом.

19) за идеју и име упор. нпр стари грчки празник буфонија („уби-

"јање волова“).

29) По неким научницима (в. Еду. СКећтапп, у 5стеје, Кептоп 1п (езећ. и. Девепу. У, 1298) тотемизам је, првобитно, социјална установа и религијски карактер код њега био би секундаран.

4 21) нпр кад из исте куће, убрзо једно за другим, умру двоје, наш народ верује да ће у току те године морати умрети и трећи. Да се то не би десило, коље се пешао, и сахрањује са другим мртвацем, очевидно као замена трећег. В. и С. Тројановић, Стари словенски погреб, С. К. Гласник > (1901), стр. 127 идд. Кад ко посече „сеновито“ дрво (и за то треба да буде кажњен смрћу) може се откупити ако на пању одсече живој кокоши главу (в. Вук речн. 5 у. сјеновит), итд. Овакве су замене познате и другим пародима, упор. 1. бећенејом! а, Гле зјеПуемтегепде Нићпоргег (КеНајопзоезећ. Мегтв. и. Уогађ. ХТУ, 3), Ојезвеп, 1914.

22) У „Београдским Новинама“ штампана је, пре доста година, народна приповетка из Мачве, у којој се причало како је један ловац, зато што је убио неког старог вука („краља вукова“), био кажњен, и врло бедно завршио свој живот. У приповеткама и веровањима вуци су често неприкосновени као „хртови Светога Саве“.

23) У Херцеговини неће народ ни ошровне змије да дира, ако живе у кући, и верују да ни змије неће да дирају никог од укућана.

2) УКена која (у „Међудневици“. н.н. м) моли странца да јој закоље петла, каже, додуше, да то чини с тога што „нема код куће ни једнога мушкарца“ (а женама јг забрањено клати, упор. Вук реч. 5. у. елати), али је озо вероватно само изговор.