Godišnjica Nikole Čupića

Љубомир Ковачевић _ 30: пише о Женама п деци Сшевана Првовенчаног не познаје Дриновљево расправљање тог питања у једном стручном и за наше. хисторике неопходном часопису, Визанлискји Временникђ |, 1894., стр. 319-—-—340, или о Гелцеровом Срем== Трамос (грч.), Вутап тизеће Дензећг. Ш, 1893., 53—4, а у самој расправи питања, не знајући грчки, не проверава латински превод Јеролима Волфа важног места из Никите Акомината ради Стеванова разлаза са Евдокијом, који је унео сву пометњу у доцније списе туђе и домаће. У тако специјалној студији он је прешао преко тога и морао је после извесног времена доћи други научењак, да утврди ствари, које су том студијом требале бити рашчишћене. Он је, изгледа, био сам свестан тога и стално се устручавао да објављује своје радове чекајући који нов податак, тражећи могућности да провери старе и увек жељан, да избегне прекору. непотпуности. И у страху за детаље он је често превиђао значај целине и целисходност њеног распореда и аргументације и постајао је услед тога, осим непрегледан, још и као човек без веће концепције, што он по својој памети сигурно није био.

Ради-тога, што је радио пипаво, Ковачевић је радио и врло споро. Има његових расправа, које је по десетак година довршене држао у фијоци чекајући да нађе нешто ново за њих. Своја расправљања о Немањи. он је читао у Академији 1888., а објавио истом дванаест година доцније, 1900., док је дошао до гробног натписа Стевана Првослава из Ђурђевих Ступова. Своје уводно предавање од 1894.. штампао је тек 1908. чекајући на неке «шире» податке, које није добио; а расправу о женама и деци Стевана Првовенчаног приказао је у Академији 1895., а изишла је тек 1901. Природно је, да је због толиког устручавања и опрезности и објавио мало ствари и да је он, према ороју. година и делатности, један од најнепродуктивнијих наших хисторика. Ја, уопште, не знам ниједног који је дао мање од њега, а прелазим при том у глави имена не само. Стојана. Новаковића или Чедомиља Мијатовића или Фрање Рачког, који имају други начин рада и који нису били од великих скрупула, него и Јиречека и Руварца, од којих је' први радио с истом скрупулозношћу, а други на истом послу. Једино је 1'. Љубомир Јовановић, у колико