Godišnjica Nikole Čupića

Момчило Иванић | 327

Иванић је неко време уређивао Наставник (1891. - 1893.), школске 1897.—1898. године свој Подмладак за омладину средњих школа, али је његов главни и најдужи уреднички рад био на уређивању Брасшва (1896.—1911. год.).1)

У овоме помену не сме остати незабележено ни његово учешће у књижевним установама и разним научно - просветним одборима. На Великој Школи суделовао је у оснивењу «Фонда за потпомагање сиромашних великошколаца»; био је, с врлом малим прекидом, готово пуних двадесет година члан Главног Просветног Савета; задуго је био у испитној комисији за професорске кандидате; био је члан Управе Професорскога Друштва, члан Главног Одбора Друштва Св. Саве и његов први тајник, члан Одбора Коларчеве Задужбине.

У Одбор Чупићеве Задужбине, која прва стиже да му учини помен, изабран је на састанку 31. јануара 1892. и остао је у њему до смрти. Сем готово сталног посла при прегледању рачуна и реферисања о појединим поднесеним рукописима, Иванић је у Годишњици штампао и четири опширнија некролога: о Светиславу Вуловићу (год. ХУШ), Митрополиту Инокентију (ХХУ), Стојану Бошковићу и Јовану Мишковићу (ХХХ).

:Ж

Као и сви који раде, и Иванић није стицао само признање. Новији нараштај, мало даљи од Даничића и његових непосредних ученика, није учењу језика поклањао _ довољно пажње и бунио се против критике која у крупне недостатке убраја и мршав језик, сакате облике, немаран правопис и недоследну интерпункцију. Нова школа бунила _ се противу «застарелих формалиста», и Иванић је, и у | усменој и у писаној борби против те школе, био један од првих на ударцу. Понекад су напади излазили из круга |

>. км

_ потребне објективности (нпр. у одговору Р. Домановића | "на Иванићеву оцену «Х. Станка»), али Даничићева ученика то није много бунило, он је настављао и даље рад у за|: · почетоме правцу, уверен у правилност свога гледишта да, ___ којагод школа задобила превагу у књижевности, темељно

1) Од радова који изилазе из досада поменутих кругова, вађа

забележити његову сарадњу, год. 1906., на драми «Прекинута маскарада», од Зејленд Највелта (с француског, из часописа Је зат5 (ош)