Govor Dr. Mihaila Šuškalovića narodnog poslanika za okrug skopski prilikom načelne debate o budžetu za 1922. godinu

5

– је требала имати своје митрополите, овај би број био сигурно још већи :

Међу војводама и четницима на терену у то доба, био је знатан број српских официра, подофицира и добровољаца комита: делом Србијанаца, делом домородаца васпитаних у војним школама у Београду, а делом и из садашњих југослоловенских покрајина тада под Аустријом, Хрваћана и Словенаца, све младих идеалних патриота запојених силним идеалом југословенског народног уједињења и јединствене државе који се сви безусловно ставише на расположење револуционарном одбору и на, терену радише само по његовим упуствима,

"што као очевидац с поносом могу потврдити на овоме месту. Од живих учесника овога покрета данас су међу нама поред осталих четник г. Илија Шуменковић и војвода. Димитрије Чичевић.

У рату 1912—13 године ова је организација припомогла српској војсци да у своме налету, за три недеље буде у Солуну, а не мања је и њена заслуга, што су још тада јужни крајеви са Битољем присаједињени новој Србији, у наточ извесним дипломатским споразумима, при чему су главног удела имали тадашњи- командант Прве Армије Њ. В. Краљ Александар и шеф Главног Генералштаба Војвода Путник, а које су Бугари препадом на Брегалници хтели осујетити.

После уједињења, ради владавине и уређења Јужне Србије "дошле су познате Уредбе и Наредбе без припита народног. И ако са притајеним негодовањем, народ их је морао примити, али је организација смерним путем у два маха, на Никољдан. 13 год у дому г. Стојан Протића министра унутрашњих дела и почетком 14-те године у његовом кабинету упозоравала овога на рђаве последице које могу произићи из оваке управе. После првог састанка изгледало је да ће се ствар у неколико поправити. Г. Протић је тада прећутно као одобравао даљи рад организације, у ком би циљу био понова покренут „Вардар“ и чуо њезине жеље, да Јужна Србија буде заступљена у Парламенту својим посланицима, који би у њега унели нове крви и свежине, пошто је парламенат био на издисају и фузионашка се већина, једва одржавала, само због нередовних прилика у земљи. Организација је покренула свој „Вардар“, продужила национални рад, модернизирала своја средства и методе, жтарајући се да цео живаљ Јужне Србије постане једна држа-