Govor Dr. Mihaila Šuškalovića narodnog poslanika za okrug skopski prilikom načelne debate o budžetu za 1922. godinu

ПУНИ

— ВАШЕ ВИНИРУ

Једини противник овом схватању била је нова државо– творна Демократска Странка Јужне Србије, основана на темељима национално-револуционарне организације за време турско, која је у свој програм унела нове идеје, модернизовала своје методе, и прикупила око себе цео живаљ, нарочито хришћанске масе. Изјавила се је била за једну једноставну Демократску Странку у целој Југославији и тражила да се уједињење свих демократских група у земљи што пре оконча, јер је у томе с правом очекивала свој коначан успех и победу.

У борби за своју слободу против Турака ове су се масе биле поделила у две револуционарне организац“је: једну за уједињење са Србијом и другу са Бугарском. У овој последњој постојала је и једна фракција,“ која није тежила ни Србији, ни Бутарској, већ тражила нову независну државу Маћедонију изјављујући да тај крај није етнички ни Србин, ни Бугарин, већ нарочито југословенско маћедонско племе са 34себном државном идејом. У нади да ће своју идеју кроз Бугарску остварити ставили су се били безусловно њоју службу, а ова их је из себичних разлога издржавала.

За време револуционарног рада ове су организације једна према другој како кад, биле јаче или слабије, у колико су материјални и политички упливи Србије и Бугарске, одређивани европском политиком, били јачи или слабији.

Пред сами рат за време младотурског режима српска је револуционарна организација стајала одлично. Имала је три митрополита; четири посланика у турском парламенту; једног сенатора и другог у изгледу; велики број школа и цркава; у свима местима своје револуционарне одборе; три јавна гласила „Цариградски Гласник“, „Вардар“ и „Глас народа“ у Скопљу, и знатан број војвода и четника по шумама Одржала је конгрес националне организације у Скопљу са преко 70 изасланика свију одбора под преседништвом скопског митрополита г. Вићентија и изабрала Централни револуционарни одбор са председником Богданом Раденковићем, кандидатом за митрополита обудовеле рашко-призречске епархије.

Пошто је процентуално на 100.000 становника у Турској Царевини долазио један народни посланик могло се је рачунати да је ова организација представљала бројно 400.000 душа, а према броју митрополија, у којима је било, и онима у којима