Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

ХП

ком је његов први чланак, изишао је 29. марта г. 1818. у 26. броју Давидовићевих новина (од 28.—80. марта) за г. 1817. (стр. 208. изишао оглас Павла Атанашковића, катихете у Сомбору, о књизи „Србски Катихета“ без дебелога јера (види и стр. 195., и 216. и 217. у напомени о Немчету и јеровима), — излази готово несумњиво да је „господин — ц —< — потоњи будимски и бачки владика Платон Атанацковић, који је с Вуком и доцније остао у пријатељству. Зашто није и чланак „Шримђћч. о дат. и творит. падежу ит. д.“ штампан у реду осталих чланака Вукових овога 1 периода, но у »Додатку“, види се из уредникове напомене на стр. 224. Ни по језику (између осталог је у њему карактеристична речца „инди“, које нигде нема у Вука), ни по стилу и целоме тону писања (обраћање у другом лицу противницима и она колебљивост у извођењу оно не може бпти Вуково, а потписа нема никаква, нити какве везе с којим другим послом Вуковим. Међу тим баш по том (осоонто по оном дијалогизовању с противницима) и по другим неким знацима можда би се могло нагађати да је и ово био посао Павла Атанацковића: и овде и у чланцима „господина — ц —“ узима се за судију народни језик и народни изговор, ни овде се не пишу два н у партиципима, а особито је значајно тврђење „да

се у Бачко тако говори — то е истина“. Једино би противу овога домишљања била употреба Ф (којега тамо нема) и 5 (ва које — ц —

вели да га мрзи).

Зашто су, најпосле, штампане у „Додатку“ остале ствари, казује сам њихов садржај, особито Мркаљева „Сала дебелога јера“, ове данас врло велике библиографске реткости, којој — покрај свега несумњивог јој значаја за познање како је ишао развитак нашега данашњег правописа — мучно да би се игде указала згоднија прилика, да се овако објави и учини приступачном широј образованијој публици нашега народа. А Мркаљеви чланци „Аутокритика Палинодије“ и „Отпор“ нису до сад били ни позпати свима нашим књижевним повесничарима.

2!. марта 1894. Београд.

ДЈ. ђоРЂЕВИЋ