Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

РЕЦЕНСИЈА 1 И П КЊ. „ЉУБОМИРА У ЕлИСИуМУ“ 145

у руку. Како су послали Влашка у Приштину (да се преда суду), па се опростили сђ Дукомђ и сљ Новакомљ и отишли. Како е Дука дао свог кћерђ за некаква момка „и учини е20 у Мапмстрату смномљ, и наслбдникомљ своимљ.“ Како е пошао Дука да прати Новака (пошто е оздравјо), па дошли у некакавђ гостилникљ и ту се састали сљ Лообомиромљ и са Светозаромљ (зашто ни они 1оштђ ни есу бнли отишли кући, него су одали коекуда по селима); како имљ е крчмарица почела столђ засттрати, „Имате ли Вн Господинеи у Приштини у Вашимђ гостилницамљ (— да лие у именителномљ гостилнико 5 или гостилница“ —) таково постолђ запнта Новављ Дуку, гледетђи силно сребро, кое се ту на столљ донесе“ (— То е било као у данашић време по Аветрти ! —). Како су имљ ту о вечери врвлфле „чаше отђ руке до руку.“ Како е Светозарђ послје вечере узео Драгинјо и Грну вћерђ крчмарову „подљ руку“ и пошао „сљ нима поллномљ на мбсачини шетатисе“, па нашао у трави онога духа, што га е саставјо сљ оцемђ и што имљ е на више мћета помагао, и коекаква чудеса показнвао; вако га е, по дугомљ разговору, увалјо Бурамљ, и ушо у собу, и познали га, да е то Франпузљ монљ ами. Како су се сотраданђ одатле кренули („Старни сђ Дукомђ и Драгинбомђ на своимђ лагкимљ колеснипамђ, а сви прочти на кони“) и отишли, сви заедно, Ллобо- 504 мировои кући. Како е кодљ куће сћла „Косара сљ Драгиномљ на канапе, и слушалотви отђ нее повфстђ ел“ миловала е и т. д. Како е, послје неколико дана, Ллобомирђ испрало Дуку и Новака, па кадљ се врамо кући, застао кнбигу одљ Душана, КО Му е онђ самљ својомђ рукомфђ писао, и молро га, да додље на вечерђ у Столашљ, и да поведе са собомљ Светозара и Чедомила, „и нђковго, кои се при Вамђ находи, 10нака Бурама“ (!) и т. д. (— Коми е радљ знати, како е Душанљ, мвелоо и писао, онап нека узме Ллобомира, и прочита ову сву нфтову книгу на страни 28098, —)

Ми овдђе садљ не смћемо тражити оно, што мора бнти у правомљ роману: зашто ће намљ Г. Сочинителђ рећи, као у одговору на прву рецензпо, да е онљ наџвише пазго на моралљ, ф у ромањљ да се упуштао само толико, колико му 2 допуштао благообразнет тарактер народа нашега ; него да гледамо само оно, што намљ Г. Сочинителљђ у предисловио

ТРАМАТ. И ПОЛЕМ. ОПИСИ В. СТ. К,, 1. 10