Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

ОДГОВОР господину — ц — 195

живот дае, п — за знак искренног разканнја — из презрене безрласти классе, у којон е спрото само — кадкад с братом танким — тошт от 0. Курзлла станло — у трумфу напславнту самогласнн классу поднео, подарто, п— кад е ово сироче из учтивости вегсоку ту честђ отбацивало, силом наметнуо. Чудне кранности ! –— ром да не читам у едно, него да запнем код јр, а л тву написати: вр!ом'), ал врзом никада. (оврпшенство читалљу, као што треба, да ни овог знака ' над р не метнем, а камо ли што му ф нетђу да уметнем. Залуд му Г. Меркапл джигерицу наместба. — Ал надатисе можемо, да те опет палјнодио писати.

Но Г. Мерканл трудисе доказати, премда зпуа Миегуа. Ал неки весокоуч. Срблин, кад сам му л о безпослиц дебелога ера говорто, место доказателства доволан е бво кретитисе, говоретљи: Глед' сад. шта тат лотље! Олучал овог сетвајотвисе, нисамсе доволвно начудити могао, от вуд може оно Немче, што е у обивленцо Г. Катпхете Аванацковитђа ерове своеволђно пометљало, тим петим миђнијем п доводом пратисе! Разсужденје Немчета тог, у числу нов. 27. на стр. 216. пр. године печатано, даде повод медђу два, пстпна неучена, но зрела п паметна, Србска старца овом разговору:

Ш. Често, брате, читам п слушам, гди се учени наши прешру за то дебело ер. Шта те о нђму меслиш 2

Н. И велим, да они пмал) право, кон кажу, да га не треба писати.

Ш. Та како га лдан не бв требало писати2 Бог с тобом!

А зашто бр га писо, кад миш ништа не помаже >

Не помаже А дед ми среци: Човек>2

Ч-0-6-е-к.

Ал не мож' се у сршцано видити: нег оди, нашшш ми човек. Ево тп:- Човек!

Ш. Погледан га само, молим те: ел' то сад човек> ЕП моћ брате ! залуд е., не мож бмти без 2: то ти каже твое тљулаво човек.

Чини тп се, брате, ербо си се навикао на то % 1тошт из детпињства. А зашт отонич не рече, да ми е тђулаво човек, кад сам ти га срекао=г

вЕвне

ЕУ

Ш. Ветђ видим, да и твр хотљеш, да више знаш, нег' нашш стари ! +

Добар аппеттт !

Ето и ту истини подпоре, да е пзиз бугапли! И, да никад о езвву размпшливао нисам, и да сам па прикранка разговор ован слушао, чини ми се, да бр здрав разум овог Н. ценити морао, пш пре простом изводу нфговом веровао, него сувише дубоким Г. Меркапла доказателствама, ако бм, да ме » запвта, шта ми е скрмвило, и признати морао, да га не познавм, као што |. Меркалпл поносително вели.

Тако зађ Теггео пзиз Њугапл! јидо залуд и остроумнни Шлецер са своим :

„УВ трефљ пифељ, обљ кфљ Биљ Ђазљ (ебђ, требфезљ ђи оопљ шиљ тотбешњ, |фшаљ иљ 2“

ствар нам, као што заиста ест, смешном представла. Шрепоручуе нам штедлвивост у печатнђи. Коешта, па ништа! Што нам препоручуе

') Мон е срдечна жеда, да задржимо, ал нигди да та неизговарамо у нашим речма. То бм особито нуждно бнло !

13"