Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

ОДТОВОР господину — ц — 208.

белога (н. п. кон, законб), и, као што Г. — 4 — каже (а л бм рекао може бити) „место сви 5 самогласни писмена, н. п. место а у речи гесомљ; место е — ме; место о 45; место у — гљбина.“ И овде е Г. — 4. — нагазјо на

__рдђаве примере (као и на собирало): ако ф у гесле стоп ме-

сто а, п у меф мора сталти место а: зашто ком народђ данасђ говори есамо, онап говори и мач, а не мече. У гес и у глобина нје ф станло,ј ни место каквога самогласногђ слова, него се читало: есмо (као што Руси и данасљ читао и говоре), глбина (као што Бугари п данасђ говоре и читало), као сленце, длее, тлоно, влокђ по т. д. Тако су могли стари Славени говорити и читати и ми, внљ (воњљ е Ростеско, а по нашемђ бнло бм ван), као крљетњ, тррстњ, мегла, тема, мада 8 п т. д.

2) Шта мнели Г. — 4 — да ли е то Евангелје печатано у Србекомљ Београду (на утоку Саве у Дунаво), или е у каквоме другомљ

8) Српски место (Србски нте чудо никакво: зашто се 6

~

у ф, и шп у 6, променке предљ извесинмљ словима (као пу Латинском, езнку н. п. земђо, ветра, зелрЕбши), као и 2 ук, дутжушзу с, чу џ, и опетђ на противћ, н. п. сватови, свадба (Руси пишу свадфба); задужбина, што се гради 52 душу; разапети, расшат!је; мозакљ, мозга ; бардакљ, бардакчта, пили бардагига пи 1. д.

#) И би рекао да % задржимо у среди у оннмљ речма, где е р слогђ, а предђ нљимђ, или за нђимљ, стони самогласно слово, н. п. сатрбо, умрљо, грооце, зарљзати и от. д. Г. — 4 — важе да ће писати вр ом; апде да му и то допустимо, као да е изоставлћно 2, али како ће писати сатрљо, умрљо, грвоце и т.д. Овде не може апострофђ метнути: зашто ништа нје изоставлћно, већљ ако >. Какогодђ што љ на другимђ местима не значи ништа, тако не значи ни орде, него само раставла р одљ самогласнога слова, косе бм могао чинити и друпи какављ знављ (н. п. умр-о, сатр-0, гр-оце, или Тошт' како друкчје); али ми се чини, да е наиприличНе 2: зашто е и онако свима познато, и млогима мило и драго.

5) Што каже да бн нђгова срдечна желл бнла, да 2 задржимо, али нигди да га не изговарамо у нашимљ речма. — И ал самљ некадљ био тога мнфнти, ади садђ већљ не би пристао на то. Зашто бн га писали, кадљ га не ћемо изгова-

398-