Građa za srpsku istoriju našeg vremena i životi najznatnijih poglavica ovoga vremena

210 ДОДАТАК

116

овде или онде, што годђ о писменама нашима размишлавао,; но и опет мало и 6, кон сеј болли не би, не тбу ретви друго што, но и само дебело ер испустити.') Сваки почти пише, како му се безопаснје, безотвђтије види: неки пак п не виде, и опет пишу. — При старом остати вест по душт наплагше; но питасе: вели скупа и нанболћ“ — Недоумћнзе тога, на кратко азбуку нашу протресалотви, овде претртнути, 661 МОМ конац п намђра. — Да с правога пута зашао нисам, цбло сам зансто увђрен; но ели се не би другачје вешт извести морала, нека Соларитвани, а не Раффа преводчику равни суде. у Пешти 16-та Вресна 1810.

с. М.

Што су то рбчиг што език2 писмена 2 и колико и мора у азбуки езика еднога бити

Човек себи разне предетавли вешти, он мисли о рима, разсуждава, умствуе, суди. Он може и о напредку, НО глави нашом, у себи у нутра заклочавати. Ми о свему томе ни мерве не знамо, докле тодБ какове не имамо знаке, посредством коп то нама откривасе. Знаци ти могу различни родова бити; но медљу свима возможнима напболђи су они, кое човек очленненим гласом либо звуком своним от-себе дае, и кон се нашки називало рима. Цбли овакови знакова сбир, то ест, шбли сбир очленнени разборни звукова, кошпма човек човеку мисли свое сообштава, наричемо езиком у нас.3) От вуд уз гред слбдствуемо : да! натветђа возможна разумителност перви конац и начало У едном взику ест. Кол ово не заметње начало, таћ се народићг пли части народа, медђу копом живи, за којо говори али пише, езика держи. Онаћ, кош Н. П. за народ Сербски Латински, или, што почти све едно 607, тако зовомо Славански говори или пише; очевидно перво езика начало гази, он мисли свос тако не сообштава, како надлежи: вр или не, или чисто мало разумђвасе.

Мисли наше произлазе и состое пз представака, понитака, висти (ћаеа); а език, како смо видили, составлћи е из рбчи, то вет, из разборни рока (Његишиив) либо израза наши представака. Свака опет рбч сложена ест из едног пли више прости звучитђа, гласчитва; Коп такодђер свое знакове пмаду. И ови посеблти, сирђч прости гласчитња, знаци писменама, буквама, а от неки и словама именулосе. Како тодђ дакле што су рфчи знаци наши представака п мисли, тако истовито и ппсмена знаци рфчни частица есу; едино само да рбчи к' слуху, Ф писмена Е' виду нашем относесе.

От вуд слћдуе: да за език едан толико писмена треба, колико звучитва прости све рђчи нђгове имаду. Ако и ве манђ, то не будемо

1) Г. Лука Милованов, иначе Теорлевитњ, друг и прзител мон, кон такодер не срамисе о азбуки усписати, особити спомен овде заслужуе.

2) Иначе три знаменованл има код нас рбч ова език. Наћпре бо нам то, што смо рекли, значи; по томе уд едан тбла, Випде; а наппослћ способност, возможност говорити; Н. п. кад речем: Човек има език, на мћето: Човек ест словесан.