Gvožđe

О

помињало гвожђе, то не значи да га није било; то значи да ни онда није било згодно за поезију, као што је згодно на пр. злато или бронза. .

Најбитнији основ против предпоставке, даје бронзана култура старија од гвоздене, јесте у металургијској чињеници. Апсолутно се не може усвојити, да су стари могли знати за један тако тежак процес, којим се добија бакар, зре него што су знали да добијају гвожђе, које се лакше топи и чија се руда налази скоро свуда, док се бакарна налази много мање, а чист бакар веома ретко. За добијање бронзе потребан је калај, који се веома ретко налази. За мешавину бакра и калаја, да би се добила легура бронзе, потребно је извесно знање, које се много теже може да претпостави пре много простијег знања за добијање гвожђа. Уз то се бронза не кује, већ само лије и много је вероватније, да је човек прво правио предмете ковањем, а то је могуће само од гвожђа, него ливењем, за које је потребно извесно више знање (на пр. прављење калупа). Није најзад искључено, да је на неким местима човек ипак пре познавао бакар него гвожђе, нрочито тамо, где га много има и где је руда чиста, као на пр. у Америци, где је гвоздена руда иначе тешко топљива.

Када су и где људи почели да добијају гвожђе из руде није нам познато. Како се то прво познавање гвожђа налази у преисторијском добу и како људи нису могли да запамте тај почетак, то су проналазак гвожђа приписивали каквом богу и божанском бићу. Мисирци богу Озирису, Грци Прометеју, Римљани Вулкану, Германи Одину и т. д.

Добијање гвожђа у старо доба, о коме историја зна, било је, наравно, веома примитивно. То се радило у пећима, које су се правиле од камена или блата и које нису биле више од пола метра. Вероватно да су се често употребљавале обичне јаме. Ту се руда бацала и топила помоћу дрвеног угља, У овим примитивним пећима. које су обично постављене на ветрометини, Ha обренцима или врховима брегова, није се успевало да постигне температура, која би могла да стопи гвожђе у течно стање, већ се добијало гвожђе кашасто, тестасто; сабијено у груду, која се после вадила и даље прерађивала. И данас овакве пећи употребљавају урођеници у Африци, у Средњој Индији и другде.

Доцније се за удувавање ваздуха у пећ и распиривање ватре употребљавали мехови направљени од сирове животињске коже и покретани руком или ногом. Оваке и сличне пећи се употреб-

72.