Gvožđe

_— O

продавано без милости у бесцење, а он затваран. Тако је мало по мало сва земља прешла у мали број руку, те су римски грађани подељени у мали број оних који су уживали, и огроман број бескућника и робова, који су очекивали да им се храна удели у пиркусима или на јавним светковинама и гозбама.

Рударство и добијање гвожђа и других метала водили се као најчистија шпекулација и били у рукама каквог богаташа, који посао није нити водио, нити разумевао.

У Пампеји је био један еснаф за златаре, а у Регијуму једна уметничка школа за ливење.

У ископаним гробницама у Етрурији нађени су предмети од гвожђа, бронзе и племенитих метала, веома лепо израђени. Уопште стари Етрурци били су веома културан и радан народ и били су прави мајстори у изради металних предмета. У самој својој отаџбини Римљани су добијали гвожђе највише на острву Елби. Када је доцније тамо нестало дрво за топљење руде, они су руду преносили на копно у Популонију (Етрурија) и тамо топили.

Ван свога полуострва руду су топили тамо, где су је и добијали. Највише су гвожђе доносили из Шпаније, Галије и Британије. Рудно богатство Балканског Полуострва, нарочито наше земље (ИИмсшт), још онда је привукло пажњу Римљана, па су свакако ради тога ове земље и освојили. Вађење и топљење руде било је у то доба доста развијено. На Копаонику, Руднику и другим местима још и данас се налазе остаци згуре из тог доба. Над сваким рудником су постављали надзорнике (ргокига(оге5 тегајогцт) над којима је био један врховни надзорник за целу Илирију (Сотез тегаПогшт рег ПШтсит).

За време Плинија било је у Комуму топионица, у којима се топило гвожђе, које је после хлађено у води, добијало велику тврдоћу. У Галији је индустрија гвожђа веома стара. У Масилији се од гвожђа израђивале чувене римске ратне машине. Много су гвожђарске робе добијали из Енглеске. За време Јулија Цезара било је највеће наоружање, за које су махом радиле фабрике у Шпанији. (У Новој Картагини, Билбилису, Толеду.)

Римљане је све више привлачио сјај и драж истока и у колико су се културно уздизали, у толико су већу пажњу обраћали на Исток,основавша и данашњи Цариград, који им је био као друга резиденција. У то време почела је да се диже на Леванту, у коме је трговачки саобраћај веома жив, Александрија град веома напредан, богат, постајући све више културно средиште југа.