Gvožđe

ГВОЖЂЕ И ЊЕГОВО ДОБИЈАЊЕ.

Гвожђе или жељезо. Грчки: »HAEPO. Латински: БЕККОМ. Немачки: DAS EFISEN. Енглески: ТКОМ. Франпуски: ГЕ FER.

Гвожђе које употребљавамо у свакодневном животу у најразличнијим облицима није чисто, већ је по своме хемијском саставу легура“) са елементима металног или неметалног рода. Од метала који се са гвожђем легирају су: манган, бакар, никал, хром, волфран, ванадин, молидбен и др. Од неметала су: угљеник, силицијум, фосфор, сумпор, арсен и др. Неки од ових елемената дошли су у гвожђе против наше жеље као саставни део руде из које се оно добило, или из горива, које смо употребљавали за топљење руде (угљеник, манган, бакар, фосфор, сумпор, арсен и др.), а друге смо сами додали гвожђу, да би га добили потребне каквоће (угљеник, хром, волфран, никал, ванадин и др.). Док већина других метала, нарочито племенити, имају већу вредност у колико су чистији, код гвожђа је махом обратно. Елементарно, хемијски чисто гвожђе због своје мекоће и лаког савајања (слично олову или калају) нема никакву техничку примену, осим у галванопластици. Оно се веома тешко добија и тешко топи и евентуална техничка примена не би била рентабилна. Од свију састојака који се са гвожђем легирају, највећу важност има угљеник, Њега у гвожђу може да има обично 0" до 5% и према његовој количини разликујемо у пракси три врсте гвожђа: сирово, ковно гвожђе и челик. Међутим веома је

1) Од италијанске речи Јеба — једињење.