Hipotermija i termogeneza

ХИПОТЕРМИЈА И ТЕРМОГЕНЕЗА

ОД ИВАНА ЂАЈЕ и СТЕФАНА ЂЕЛИНЕА.

«(Приказано на скупу Академије природних наука од 30-Х1-1929.)

Увод

Кад температура средине опада, пошавши од термичне неутралности, производња топлоте топлокрвнога организма расте а његова температура остаје стална. То је одлика хомеотермног ·организма, да одржава своју температуру на сталној или мало променљивој висини, успркос променама температуре средине у којој се налази. При томе спуштању температуре средине доспећемо до једне границе, на којој дотле стална температура животиње коју изучавамо почиње опадати: хомеотермија је поремећена, организам је савладан, еутермију замењује хипотермија, т. ј. телесна температура је на нижем „ступњу 'од нормалне. Међутим, и тада када је стална температура организмова савладана, он није положио оружје, т. ј. 'он се и даље бори производећи више топлоте него кад није изложен утицају хладноће. Кад се хипотермија почне појављивати и није већа од неколико степени, организам још даје максимум своје термогенезе, што је један од нас двојице искористио при мерењу те термогенезе или „врхунског мета'болизма“ (1). Другим речима, почетна хипотермија а јтроге није знак да је термогенеза попустила, већ на против да је достигла свој врхунац. Тек кад је хипотермија достигла десетак и више степени, термогенеза нагло опада и тек се тада може рећи да се хомеотермни организам понаша као поинкилотерм. Та дубока хипотермија води, у осталом, ка смрти ако 'се организам на време вештачки не загреје.

те