Ilustrovana ratna kronika

Св. 3.

Стр. 21.

армијом ђенерала Степана Степановића, која је ишла из Бугарске преко Ћустендила ка Игри-Паланци и Кратову. Ђенерал Степановић имао је под својом командом две српске пешачке дивизије, два коњичка пука, погребну артиљерију и остале помоћне трупе у јачини око 45.0С0 људи, а сем тога и једну бугарску пешачку дивизију. Распоред српске војске био је сличан распореду пруске војске 1866. године при улазу у Чешку. Као што је познато, Молтке је тада распоредио пруску војску у три армије, које су се имале сјединити у Чешкој за одлучну битку, по принципу »одвојено марширати, заједнички тући.« Овај веома користан стратегијски принцип има један велики недостатак: војске се крећу по такозваној „спољној линији", и изложене су опасности, ако се благовремено не сједине пред одлучну битку, да буду појединачно потучене од непријатеља, који се налази на „унутрашњој линији", дакле, у бољем положају. Зеки-паша, командант „вардарске армије" турске, успео је, да код Велеса и Скопља концентрише пет турских дивизија,. са припадајућом коњицом и артиљеријом у јачини око 80.000 бораца. Као школован и даровит официр, он је видео, каква му опасност прети од сједињења две српске армије, па је хтео, да потуче прво главну српску армију, пре него што би се ова сјединила са армијом ђенерала Степановића. Тако је и Наполеон у чувеном италијанском рату 17<-6. прво потукао Аустријанце под ђенералом Болијеом, па се онда одмах кренуо противу њихових савезника Пијемонтеза, који су, наравно,

Призор из Кумановеке битке морали с њим закључити мир. Теоријски, дакле, Зеки-паша имао је сличан план. Српска војска у своме продирању ка Скопљу, наишла је на целокугшу турску „вардарску армију" пред Кумановом, која је имала изврсне положаје и утврђења. Срби су и овде Мислили, да имају пред собом само турску авангарду, којој је циљ да успори српско кретање, докле се потпуно не доврши концентрација главне турске снаге на Овчем Пољу. Због тога престолонаследник и није развио сву своју снагу, него је битку отпочео са само два пешадијска пука и једним делом коњице, која се налазила у претходници. Срби наиђоше на жесток отпор, јер се поред турске I егуларне војске борило 12 — 15 хиљада Арнаута. Првога дана борбе, 10. окт. битка се развијала са највећом жестином, али су српске трупе јуначки одолевале турским нападима. Положај Срба био је незгодан и с тога, што српска артиљерија није могла заузети тако згодне позиције, са којих би успешно могла дејствовати. Те згодне позиције морала је српска пешадија извојевати на бајонет, под ужасном смртоносном ватром турске артиљерије. 7. и 18. пешачки пук показали су чуда од јунаштва и презирања смрти, и ова два пука успеше да заузму згодне положаје за српску артиљерију. Али су ови српски пукови скупо платили своју храбрОст, јер је тај 7. пук (који се рекрутује из београдског округа) изгубио команданта пука, све команданте ба.таљона и од 65 официра остало свега на 12. Исто је тако 18. пукимао ведике губитке. После њих уђоше у акцију 8 пук првога позива и 13. пук другога позива,

Вођа четника Ваеилије Трбић, који је рањен у Кумановекој бици

који сузбише три огорчена и силовита турска контра напада. Чим се српска артиљерија појавила на згод ним положајима, отпочела је ужасну паљбу противу турских трупа, које су са азијским дивљаштвом и презирањем смрти, јуришали. Она је успела да пре подне 11. октобра сломије турски напад, и одмах после тога четири српска пука предузеше офанзиву. Борба је била ужасна: српски и турски војници борили су се бајонетима, ножевима, кундацима, клали су се зубима. Али је полет српске војч<е био такав, да му Турци не могоше одолети, и на подне 11. окт. напустише Куманово, давши се у^ дивље бегство. Турски су војници бацали пушке, шињеле, секли запрегу