Ilustrovana ratna kronika

бтр. 48.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Црногорац га пробурази бајонетом и убије га. Један гимназиота био је отишао заједно са својим оцем у борбу. За време гужве при освојењу Рогам? беху се изгј6или из вида... Нашли су се V болници, изрешетани бајонетима. Тешки су рањенвци. Намештени су један поред другог и тако могу да се гледају и један на другог смеше... Често, опет, кроз гомилу у ходнику, једна мала група прокрчи себи пут. То су четири човека, који носе мртвачки сандук на гробље. Мртвац је у униформа, главе на јастуку, опружепих ногу: изгледа да лежи приправан за борбу. Сандук је отворен и за њим иде човек, који носи поклопац, јер сви треба да виде и поздраве онога, који умире за отаџбину. БОРБА НА ВЕЉОЈ ГЛАВИ Чета капетана Божина. — Јуриш на караулу туреку. Бомбе, динамит. — Бегетво Турака и Арнаута. Др. Милан Гавриловић [Наставак.ј За трен ока цела је чета била спремна за полазак. Капетан једним погледом прегледа све, стави се на чело и цела се чета форсираним маршем крене гребеном ка Вељој Глави. С десна се већ у велико разазнавало пушкарање. Мало за тим, почеше допирати пуцњи и од Веље Главе. Узбрдица кроз шуму, којом смо ишли постајала је све оштрија и у неколико махова морали смо стати да пре* дахнемо Па ипак смо стигли брзо. На сто метара пред караулом капетан заустави чвту и сам са Драговићем и јога са једним четником приђе караули. У нашој караули налазило се све га неколико граничара и четника са инжињером Шумаревићем. Кад су то јутро Ту{ ци напали на нашу караулу Волујски Камен, нагнали малу посаду од 11 граничара, да се повуче, па потом запалили оно мало наи ег јада Шубаревић је наредио на , има, да не одговарају, ако би Турци отворили паљбу на Вељој Глави. Требало }е сачекати Вожина и тек онда напасти турсЉу караулу. КаД је капетан Божин стигао и распоредио своје људе, један кемита са наше стражаре оасвим пријатељски довчкну турск «'М шиљбоку: — А бре, Турчин! Стиже Богдан! Сад ће ве дигнемо у ваздух! На тај поздрмв Турчин нешто гадно оисова и у исти мах сва тур ска посада обори ватру. — Напред! — командова капетан и чета из честарч крену трчећим кораком ка кара\ли Напред је с пушком у руци трчио сам к^пртач Б асни. И

тек што смо попадали уз караулу, осу се паклена ватра с обе стране. Трчећи до пред саме турске мазгале, капетан је командуј}ћи викао: — Напред! Пали бомбу! И онда је настало једно паклено трештање и халакање. Али је сву ту хуку надвисио Божинов глас: — Где ]е Шумаревић? Шумаре вић овамо! Шубаревић је истрчао за тренут. Прави дивљи човек. Обрастао сав у црну густу браду. На њему сукнено шумадкјско одело, патронташ, пушка у руци. — Динамит! — командова капетам. — Одмг х,— одговорв Шумаревић. -— Само заштитите ватром с ове стране. И за тренут је био намештен динамит на самим вратима туреке карауле, па се онда чу команда: — На/граг, лези! Експлозија одјекну. Брешајебила еачпета. Десетак Турака испадоше и нагои е низ брдо. Под ватр.)м нису могли дуго бежати, Пали су у један шанац и отворили паљбу. Али ни то није трајало дуго. Сам капетан Божин притрчи на тридесет корака, упали бомбу и баци је у шанац. Осу се ватра. Бомба одјекну.. Неколицина рањених искочише из шанца и нагоше још ниже, у шуму. Али их је ватра сустигла пре него што су и могли допрети до потока. Ту је пао и њихов официр, који их је водио. У караули су остали јпшдвојица. На све позиве, на све опомене, они еу одговарали само ватром кроз мазгале. Морало се одговарати ватром. Морало се опет прибећи динамиту. Последња експлозија била је страховита. Кад се заорило: »Натраг! Лези!«, ]а сам сто метара далеко легао са неколицином у плитак ров Извадио сам нотес и почео бележити неке ситнице, брзо на дохкат. А тада се одједном разлеже тресак, силан, страховит. Земља задрхта. Огромне каменице са одваљенг,г платна турске карауле полетешс фијучући далеко преко нас. И одмах затим проломи се нов тресак. Читава половина турске карауле сругаила се повлачећи са собом и последња два војника тур' ске посаде са Веље Главе. За тренутак је настао мир. Неколицина наших потрчала су према караули, а неколицина према потоку. Тамо су у шанцу лежали пет лешева, жртве Божинове бомбе. * * * Веља Глава била је заузета, али нам није требало ни четврт часа, па да се уверимо, да ]е бој тога јутра тек почео. Још смо ми разгледали турске летпеде. ка ча р.р мјечн и х«ла«њр.

То су стизали турски војници са К и т к е и Арнаути из околних села. — Једна група силазила је п^ема нама тако лежерно, као да је ишла на преда ; ~. Капетан није дао да се пуца; веоовао је у пчеда^у. Али баш тада ( дјекну један пуцањ; не зна се с чије стране. Група Арнаута расу се у стрелце и осу ватру. Ми одговорисмо још жешће и кад је после једнс г часа одјекнуо последњи наш пуцањ, није му било никаквог одговора. Ја сумњам, да је од Арнаута ико изнео живу главу из оног гаушњара, у који су полегали почињући борбу с нама.. Нред само подне стиже и војска. То је био први батаљон 11. моравског прекобројног пука са командантом мајором Васом Јовановпћом. Кад је Почела борба, овај се батаљон налазио сат и по даљине, на оном истом путу, којим смо ми дошли. У пролазу, док су нам војници узбуђено, схватајући сву озбиљш сг сптувције довикиеали : »Срећан пут!« »До вт.ђења!« капетан Божин упита команданта: (Свршиће се.) гтхрпапоооаааааааоаааоаааааааааоааоаоппаоааооапааоааог^^Ј Н НАШЕ СЛИКЕ Ш В&=Јаааооиаоаааоааоаапаааоаоааааааааооаоаоапаоаааоап1Ј=^| Пуковник Александар Глишић показао је у битци код Куманова безграничну храброст, и има великих заслуга за српску победу. Он је своје заслуге животом платио. Погинуо је јуначки. 0 његовоме јунаштву биће доцније у Кроници више.

□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□

□□

3 А П И С И

Употреба клишеја законом забрањена

□ □ □□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□ [По примеру Милоша Обилића] Гиљански главар Арбанаса Сали-ага, кога су Срби сматрали за свог човека, изневерио их је и прешао Турцима. Кад је то дознао. један српски четник, оде у турски логор и убије агу. Неки је благословена десница јуначкога комите српског, који се сетио подвига Милоша Обилића! [Порекло полумесеца] Турци су примили полумесец на своју заставу тек кад су освојили Цариград 1453. године. Цариград је примио полумесец за своју заставу још док су у њему владали грчки цареви. Маћедонски краљ Филип опсео је 341 године Цариград, али су га грчке лаће натерале да се повуче. Кад се он повукао, отишле су лађе. А^и у ноћној помрчини Филип се са својом војском понова приближио Цариграду. Али у том тренутку ветар је растерао облаке и на небу се појави полумесец. Тако је цариградска стража могла опазити непријатеља и узбунити војску, која јеЈ сузбила Филипов напад. Из захвалности примили су Цариграђани у свој грб полумесец. Кад су Римљани освојили Цариград дометнули су још и једну звезду. Турци су пренели тај грб на своју заставу. Полумесец су, дакле, 'Гурци наследили од Грка и Рим ља на. Штампа д. д Браника Н. Сад