Ilustrovana ratna kronika

бтр. 50.

ИЛуСтрована ратна кронтА

Св. ?. и 8.

Задобивене туреке пушке у Бчтољу

пораз. Победа је величина једног народа а пораз његов крај. Значај њихов ништи значај човечји, невољу, патњу, свирепу агонију, смрт појединаца. Ситне, појединачне трагедије губе се у огромној трагедији, која се у овој бурној ноћи ближи своме крају. Југрос сам се у зору кренуо из Призрена. Од јуче су топови грмили према Битољу. Официри главног штаба прве армије одговарали су на нестрпљива запиткивања, да је то борба појединих извидница на предстражама. Али тутњава топовска трајала је цео дан, те се по томе могло закључити, да је борба имала друге сразмере и тачне објективе. То сам видео још синоћ по необичној ужурбаности у стану команде. Ордонанс официри одлазили су изненада на колима ноћу с малим патролама, односећи последње наредбе и последња обавештења на положаје; долазили су на својим малим планин ским коњима, с пушком о десном рамену, прикупљали се у дворишту и у предсобљу главног штаба, улазили у официрске собе, враћали се, скакали на коње и нестајали у мраку кроз прилепске уличице. Прилеп, који је још јуче био препун трупа, беше се испразнио; чак и последњи одреди резервиста бијаху отишли. У ваздуху се чисто осећала нека узнемиреност, коју нису могла да прикрију ни околишења штабних официра у одговору на наша питања. Јуче су топови тутњали пео дан. — Са у ев!;, топ- саркате? Оп раг!:? Капетан Маринковић се смешио, не одговарајући ми. Ударао се бичем по чизмама, скретао раз-

говор на други предмет, причао о прошлим временима, проведеним у ратној школи у Француској и о последњим великим маневрима. Али јутрос смо се кренули. Већ сам био јавио како се дружина ратних дописника разделила; у Скопљу нас је било остало десетак, али када смо полазили из Велеса било нас је још мање. Петорица Енглеза осмотрили су бескрајни снег на видокругу и осгали. Са мном је честити мали Матје с „Матена". Јутрос, када смо се кретали из Прилепа, била су још два симпатична Чеха, један Холанђанин и два Србина. У току дана изгубили смо их испред очију. Не знам куда су отишли ни где су законачили, Идући од Прилепа равницу ка југоистоку прекида један низ висова, кроз која води велики битољски пут. Ту је био други дан јуначке прилепске битке, која је била једна од најкрвавијих. Њена величина и значај нису се могли видети из службених извештаја у Скопљу. Треба дсћи овамо, па чути, шта прича свет у Прилепу и шта говоре они, који су у њој учествовали. Ти дани су били тако давни, да сад не могу о њима на дуго и на широко да причам и да их описујем. Сада, кад се бије бој око Битоља, ништа нам не може причати бојиште, на ком је пало око две хиљаде Срба и двапут толико Турака и на коме су као обележје остале само коњске лешине, које гавранови кљуцају. Овде се одиста добија утисак, новог турског пораза. Брегови, на којима су били они са својих четрдесет батаљона, бијаху изванредно јаки положаји, с којих се и с мање батерија могао дати друкчији отпор продирању српских трупа, које су седам или осам километара морале наступати на потпуно откривеном терену. Међутим, један дан је био довољав, па да буду потиснуте. Две стотине хиљада људи је дакле на бојном пољу, рачунајући ту још и Грке око Лерина, над којима је Џавид паша, како изгледа, имао делимичан успех. Међутим, Грка је мало, свега можда не пуних петнаест хиљада. Ту велику масу сачињава српска и турска војска. Овај пут није као на Куманову, Срби знају добро, колику снагу имају пред собом. * Ма да је турска војска, која код Битоља одиграва своју последњу ужасну партију, формирана од разбијених и потучених одреда, ипак је страховита та маса, коју је зауставио Али Риза паша, главни командант свих отоманских војска. Ту су готово три армијска кора; један део солунског, скопски, којим командује Џавид паша, битољски, под командом Фети паше; Галиб паша је командант места. Сваки армијски кор има три дивизије, свака дивизија девет табора или пукова, који, разређени великим губитцима и бегствима, имају по шест до девет стотина људи. Тако се може приближно израчунати, да је турска војска, коју су