Ilustrovana ratna kronika

Стр. 6(1

илустрована рАтна кронпкд

Св. У,

храну, па био ухваћен и конфискован. Обалску службу између Медуе и Скадра врши велики пароброд, који је грчка влада министру рата Мартиновићу ставила на расположење. Бојана, истичући из Скадарског Језера, брзо тече к мору. После последњих киша разлила се, па је све поплавила. До Муричана се сувим не може ни са које стране; треба често пута ићи до појаса у води и по глибу. Прошао сам тит какачким крајем од Љеша до Бара. Крај, који би могао бити најплоднији на свету, потпуно је запуштен. По по- ^| љанама су шипци и трње, само по негде видиш мало кукуруза и дувана. Куће су од камена и иловаче бедно сазидане, стаје су од рогоза и кукурузовине. Ц?е о к'р а ј и људи чине утисак, као да смо у најтамнијој Африци. Никада Албанце нисам тако замишљао, јер нисам ни слутио, да у Европи још живе дивља племена. Него сам био изненађен, како су Качаци красна раса. Људи су високи, јуначког држања, правилних црта, крупних очију, праве лепотије. Жене пак нису лепе. Муричан је село од неколико какачких кућа. У приземљу су кућа, стаје, које су прљаве; на првоме су спрату мале просторије за становање, прљаве, без намештаја и без пећи. На

№ -ч#'Ј

Српека артиљерија стреји има два три отвора, кроз које пролази дим од ватре, која се у кући на ватришту оД иловаче ложи. У такој кући станује и министар рата. Данас је 21. нов. (4. дец.) прегледао батаљон добровољаца књаз Мирко. Тешио их је: Знам, да сте нестрпљиви због општег напада пешачке војске. Али Господар рачуна, рачуна, па излази, да би му погинуло 10.000 тисућа најбољих соколова. Ми нисмо као Русија, којој толики губитак не би шкодио. И тако Господар чека, да на други начин добије Тарабош и Скадар.

ПРЕД ЈЕДРЕНОМ (Свршетак).

Така вам је психологија опсадне војске. Монотонија, силна опасност, као што рекох карактеристике су њене. А уз то долази и ваздан других тешкоћа и невоља, које прате и пољску војну, али не увек. С тога је ова војна много тежа од сваке друге. Опет су зато наше трупе чиле и свеже и крај свих страхота и невоља ратних орне и готове за херојска дела. Рекао сам вам, да се трупе наше, једном кад пођу на јуриш, не би саме зауставиле, да их команда не задржи. Није чудо што увек има људи, колико их хоћете, готових за све бразуре и за све авантуре. Таквих херојских епизода у опсадној војни има много и увек. И ја бих вам могао често о томе писати, кад и то не би биле обичне ствари. Али када је већ реч и о њима, вреди да вам испричам једну од њих на крају овога писма. Командант северног сактора нашег хтео је да

сазна, како леже стрељачки ровови турски на позицији Чифлик Екмекџикју и како су брањени, те је требало да се нађе неколико војника, који ће се жртвовати и извршити овај задатак или јуначки пасти. И нашло се одмах око двадесет њих Срба и Бугара. Ноћу између 8. и 9. новембра, пред зору, око пет сахати, привуку се једном рову турском и изненаде турске војнике. „Теслим ол") („предајте се") — викну им бугарски поднаредник Павле Георгијев. Турци збуњени похиташе пушкама, али се времена није имало за плотун, но се дочекаше за гушу. Настаде очајно хрвање. У том је моменту Србин поднаредник Благоје Голубовић (из пука Стевана Синђелића) бацио неколико бомби и настаде јаук и кркљање изгинулих Турака. То је ваљда учинило, те сви нису изгинули. Наш поднаредник Голубовић покуша из рова, који је дубок скоро два метра, да из-