Ilustrovana ratna kronika

Стр. 164.

Св. 11

што замагљене оча и отворено чело оивичено враном коеом и, у свом књажевном егои?му, помислих: Озоједиван тип чгтника, интелектуалца!. И залуду сам се стидио еам себз, морам да признам, шп, док сам с њчме разговарао најљубазни]е, моје мисли бежаху од њега, а и од самога мене. Дође ми у памет, да овакових, као овај тешко рањени, има на стотине... И питах сам себе: Шта је то, штоје тако јако било, те нагнало ово младо момче да пође међу варваре да главу губи ? Претурио је школску бригу, син је отмене породице. Нззговје изглед тако питом, благ... Сагурно да му је било мило гледати сунце, месечину, зкивети.-. Заморену одморита се у чистом, меком кревету... И што га је могло да нагне да остави светли, пространи, лепи Београд? И, премишљајући, разумедох наше свеце, што за »крст часни« дадоше своју гЛаву: Иза смрти надаху се вечноме жавоту. Разумедох и наше славне хајдуке: додијао им зулум... А сада пред овом светлом појавом разумедох и ове наше четнике, што дају своје младе животе за нашу заједничку мисао. И нека од сад нико више не плаче за старим, јуначким временима, за старом нашом славом. Најсветлија је наша слава, данашња победа ваше свете, заветне, заједничке мисли, за коју се гине! И док ја моје мисли свраћам, Вукашин ми прича, како га ранише. — Ја сам први рањеник — рече са мало поноса, и то је једино било, штоје јаче нагласио. ГађајуНи лежао сам дуго на једном месту па Арнаутин имађаше времена да згоди нишан. Погодио ме куршум у сред груди. — То мора да је страшан час? — Страшан да, као да се читаво брдо на те свали.. Али — смешећи се настави — то траје само за час, другови те изнесу, ппшкропе водом и одмах се повратиш... Нај горе ј е кад се Арнаутима падне у руке жив... Комад по комад меса секу са човека и мртва изнаказе га.. Али да ми живи у руке не паднемо, имам > бомбе.. За час, па те нема. — И његове очи плануше. У то је дошао да походи сина Вукашинов отац, отмен гоеподин у напону снаге. Са сином поздрави се на најобичнији начин. Ни чзђења, ни патоса, ни прекора... Само окренувши се к мени каза ми: „Једино ми је жао, што кад је пошао није се никоме јавио, просто побеже... Али сада, хвала Богу кад је овде... И очински гледаше у свога тешко рањеног сина. Ја се саевим збуних. Чињаше ми се као да се налазим у пријатељској кући код болесникч. Погледах кроз прозор. Напољу,

са ветром, падала је киша, и парк жутио се поеутим, опалим лиетом, а у болничарекој собици било је топло... у души топло. * Мало пре уђ^х у болницу узбуђен и потиштен, а излазим мираа и орисебан. Оеетих дубоко у својој души да ови први, мили наши рањеници собом носе прво знамење ускрснућа подјармљене нагае браће. РЈ^Јпаааоааоаоааоааппппппппппппппппппааааааааааааааагг^сЈ & ЗАПИСИ Т и&=Јаааааааааааоааааоаппппппппаппппппппппппппппппппоц^2Ј [1Пта причају резервни официри, кој и преко Божића бијаху на допусту у Београду]. Г. М. је резервни офацир, иначе је професор музике. Ои прича: — Боравио сам се мојим одредом војске у некој паланци у ново оевојеним крајевима. Једног лепог дана ступи преда ме човечуљак у европском цивилном оделу сав потиштен и преплашен. Говораше ми језиком, који није ни бугареки ни српски, тек разумедох, да је велики поседник, да има парни млин и др., а да живи на крај села. Пршављује се и моли заштиту. Овамо, онамо, разабрах, да је он Немац из Немачке и да се ускоро онде настанио. Ја окренух о њим немачки, рекох му, да сам у Минхену учио школе и т. д. Мој Немац оживе. Дође и мој друг Ж., доцент са универзитета. И оа поче немачки. Немацсе сасвим раскравио. А кад још дође и друг П., профјсор гимназије, те и он поче немачки, осећао се мој Немац, као да је у сред Дајчланда. Измењасмо цигарете, које су у Немца биле финије, премда је био врло скромно одевен, а на нас у почетку гледао као на дивљаке, који ће му доћи хака. Ми се својски поразговорисмо, а већ дође до толиког пријатељства, да нас је сву тројицу позвао на вечеру. Одосмо по обећању. У Немца раскошно намештена вила. Видимо ми, да имамо посла са човеком врло имућним. Забављасмо се, дај ракију пре вечере. Па да нас мало проведе по свим одајама. Кад у трећој соби пијанино. Нисам га видео већ пунвх шест недеља дана. Седнем и првхватим се нота. Занео сам се. Дохватим се неког валцера, ударам у сва звона. Чујем ја, да нешто по соби шушти; кад тамо, а моји другови са домаћицом Немицом све лете по углачанов! паркету. Игра се то, као на каквој забави. Сад је тек Немац увидео, да у српекој во]сци има интелигенције; он је сасвим опчаран и ми проведосмо код њега све до иза поноћи у најбољем расположењу. Чудновато 1 е, али}еистина света, да нас овамо на југу држе за некул туран и нецавилизован народ. [Једно пророчанство бившег султана]. Збачени султан Абдул Хамид, у снојој новој резиденцији Бејлербеју интересује се за све, што се догађа. Пре неки дан ускликнуо је: — Дакле, они су пустили да се створи балкански савез, који сам ја спречавао целог мог живота? Једном посетиоцу збаченисултан је саопштио ову занимљивост: — Оног дана, кад сам усвојио Устав 1908. године, Јзео сам писаљку, и на карти царевине, пред шеик улисламом, у чије сам руке положио заклетву на Устав, обележио сам једну видну линију онога, што ће Турска изгубити са новим режимом. То је наша сутрашња граница, коју сам ја тако обележио има већ четири и по године. [Има и војник срца] Наредба је гласила, да се у року од 48 сати има предати све оружје у ућумату. Нашло се неколико Турака, који су своје оружје сакрили. То се дознало. Они буду похватани и повезани. И отераше их у оближњу варош на суд, Трче за њима по лицу повезане буле и преклињу: — Молим те пусти мога господара, имамо шесторо деце! — Натраг! — оштро одговара официр. Али истрчи Туре од 10 година и горко плакаше за својим оцем. — Натраг! — вели стражар. Плаче дете, цвили без престанка и трчи за поворком везаних Турака. Официрвели: Бијаше ми тешко око срца и ја против прописа дозвопим, да отац пољуби своје дете. — Сад иди, мали, твој отацће се опет вратити. Имам и сам деце, па појмим, шта јето, гледати, како воде везана оца. Та и војник мора имати срца!

^Заааааоаоааапапааааппппаппаоааоаоаоаоааааапапппппааопс^*] 1 КОРИЦЕ!

° Кад ее заврши изда- § вање„Илуетроване § Ратне Кронике" мо- I | гу ее од издавача до- § бити дивот-корице. Чу- 8 вајте е в е доеадашње § § бро]еве! § о □ п о ^□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□сз

Употреба клишеја закоком забрањена

Штампа д. д, Браника Н. Сад.