Ilustrovana ratna kronika

Сн. 18.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 147.

— Хришћанско псето! — и тада му забоде бајонет у прса. Добри Крополулос остао је на месту мртав. Тада их ја све оставим и почнем сам да бежим. Кад сам стигао у Вицу, и ту сам видео, како многа бугарска села горе. Ја онда пођем даље и стигнем у Чорлу. УСПОМЕНЕ ИЗ РАТА — Како су нае двчекивали — Белешке једног ратника У варошима је већ дочек имао много лепшу, виднију, разноврснију и срдачниЈу манифестацију. Варошко становништво је интелигентније па је спољни израз дужевног расположења лепши и јаснији, богатије је па је и дочек свечанији; дубље је осе-ћало потребу слободног живота, те је донета слобода била као јарко сунце, које сваког насмеши, расправи и развесели. Коњичка дивизија ушла је прва у Велес, који лежи на косама двема, између којих тече Вардар. Силазили смо са лепих и високих брда начичканих дивним виноградима. Сунце је сјало и од прозора кућа се одбијало те је десна страна вароши давала слику чаробне лепоте. Стигли смо око подне. Далеко ван вароши изасланство грађана дочекала нас и лепим говором поздравило. Од овог места од самог начелства, где смо се зауставили маса света нас је дочекивала. Сумњам да је и једна хришћанска душа остала код куће. Мушко и женско, мало и велико загустило је и иначе уске улице. На улици, са прозора њихале су се мараме и разлегали узвици: Ура Живео!, добро нам дошли браћо! слатка браћо наша! Живела слобода! живеле тобџије! Живели наши ослободитељи; нек је срећно за навек! Хвала браћо! Слатка децо наша! да се је и иначе немирни Вардар још више заталасао и узнемирио. Цвеће, венци и букети — бацани су и давани официрима и војницима, бацали коњима о врат те смо окићени дивним јесењим ружама а радосни у срцу изгледали поносни, мали и лепи каојесењи, сунчани дан који нас је пратио. Деца су нас радо војнички поздрављала, старе жене плакале и топло благосиљале, девојке цвећем обасипале а успламтелим очима изражавале љубав своју, која је тињала у срцима и која сад распирена букти да срце сажижа. Деца су бацала фесове и газила ногама и тражила да им дамо капе наше, јер фес преставља символ робовања. Дућани су сви затворени, цело становништво обућено у свечаном оделу, звона на

Српски војници чисте оружје

црквама звоне јасно и весело објављујући да Бог преко Срба доноси овој лепој вароши нов живот, нову радост, лепшу срећу. Пљескање руку праћено са ура — не престаје, Сви се тискају да се оћешају о нас, да нас боље осмотре. Дуван се раздаје, бонбоне и и разне пите се пружају, коњак нам трпају у џепове а ми љубазно и срдачно благодаримо свима. Сви упрли поглед у кнеза Арсена који скромно јашући напред прима ове изјаве захвалности, а неки чудан осмејак који игра око његових уста одаје видно узбуђене што је као преставник чувеног дома Карађорђевог донео слободу и радост овој вароши и народу који је био гладан братског' загрљаја и слободе и љубави у њој. Свештеници држе литије и молебствија за победу нашег оружја. Коњичка музика и трештећи глас труба уносе јачи тон усхићења и под дивним мелодичним звуцима лепе музике наше све се хвата у велико и лепо српско коло — које 500 година није поиграно на обали веселог Вардара, пред лепом кућом окружног начелства, на ком се весело високо под небом лепрша српска тробојка која парајући облаке гони их да брзо иду и разнесу нову славу — српског оружја. У срцу мом увукла се је нека топлина, млаки млазеви струје по кожи, коса се диже у вис очи се наводњавају сузама — сузама радости и усхићења а старе жене знајући за муке и сузе матера наших и саме лију сузе, сузе захвалности за проливену крв нашу, која спречава даље проливање крви деце њихове! Такав нам је дочек припљемљен и у Прилепу, граду Краљевића Марка и у свима варошима кроз које смо први пролазили. Било је дирљивих сцена и код појединих сељака. У селу Пезову, где смо први пут угледали