Ilustrovana ratna kronika

Св. 32.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 263.

Али она није била прожета само тим хуманим и патриотским осећајима, већ је њу, као мајку двају српских бораца, који се налазе на положајима око Једрена, нагнала је и материнска љубав, да се после толиког времена од дана мобилизације, после толиких неиспаваних ноћи.послетоликих брига, лично види са својим синовима и зато јо она потегла толики пут од Београда до Мустафа Паше. Гђа. Софија има два сина: Милана и Раду. Први је резервни пешачки наредник а други је резервни потпоручник. Раде је био лако рањен у једној борби под Једреном, коју је водила дунавска дивизија II. позива, и он је своју рану извидао у пољској болници у Кадикоеју, па се опет вратио у своју команду ... Кад сам био у штабу 11. српске армије, тамо сам се упознао са гђом. Софијом, која је дошла да се представи начелнику санитета г. дру. Борисављевићу и да се јави на своју тешку, али племениту дужност. Сазнавши том приликом, да сам ја војни телеграфист, и да према томе могу имати брзе везе са опсадним телеграфским и телефонским станицама около Једрена, гђа Софија ме је умолила, да јој будем на услузи, да са својим сином Миланом, којисеналази у Дуванџи проговори преко телефона само две три речи. . . само да чује његов глас. Ја сам се радо одазвао њеној молби, одвео сам је у српски армејски телеграф и представио је командиру телефонског одељења мајору Аранђеловићу. Случај је хтео, да у томе времену линије за Дуванџи буде слободна, и, кад се гђа. Сафија обратила командиру молбом, коју је изговорила оном, пуним чежње и материнске љубави за

својим сином, командир је био потресен и дохватио је телефонску слушалицу, позивајући Дуванџи. Дуванџа се одазвала на први позив. На лицу гђе. Софије показа се пријатно узбуђење. Одзив телефона, у чијој се близини налазио њен син, учинио јој се као да чује глас свога сина. Мајор је упитао Дуванџу за њезина сина. Одговорено му је, да се налази у близини и да ће убрзо доћи. Није прошло од тога времена ни пет минута, тетефониз Дуванџе,позва Мустава Пашу, а гђа. Софија, која је дотле кршила руке и горела од нестрпљења, чисто престаде дисати. — Ево вам сина, госпођо, оече мајор, очевидно саосећајући материном узбуђењу и пружи телефонску слушалицу гђи Софији. — Је си ти Милане? упита мати

свога сина потресним гласом, а груди јој се почеше бурно надимати. — Ја сам, а ко је ту? — следоваше одговор. — Овђе твоја мајкаЈЈе си ли здрав? — Ко рекосте да је ту? упита Милан! не верујуђи својим ушима, и не снивајући за долазак своје мајке — Овде јетвоја мајка . .. Софија... јеси ли здрав, сине? — О-о о! Здраво мајко! Од куда ти у Мустафа Пашу!? Кад си дошла? — Данас сам дошла, сине ... Дошла сам као болничарка да се нађем на невољи рањеној и оболелој браћи. Је си ли здрав? — Здрав сак. Хвала, богу све је добро. Ноћас сам био на предстражи и у борби. — Можеш ли доћи овамо да се видимо ? Жељна сам тебе и Раде. — Могу. Мислим да ће ми одобрити одсуство за данас. — Дођи, молим те, дођи одмах. Чекам те у нестрпљењу. Ја сам у првој резервној болници. Тамо ме потражи. До виђења, сине!...

После непуна два сата, син јепао мајци у загрљај. * Боже мој! помислио сам тада. Колико има матера у Србији које би се сматрале за најсрећније, кад би се могле видети са својим синовима, који су на бојишту. А колико ли тек има мајки, које би биле срећне и иресрећне, само да чују-да су им синови живи и здрави!? („Штампа') ДаМ. Ц. Гј. ШИРИТЕ Илустровану Ратну Кронику!

Рефлектори српске војске у ратној служби