Ilustrovana ratna kronika

Стр. 268.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Јуриш српске војске на турске позиције

а други без ичега. Са тог једног ата скинемо оне сандуке, у које нисмо имали кад завиривати, (нисмо имали чиме да их на брзо разбијемо) па једног коња узјаше војвода а другог ја, и тако наставимо пут. Сад нисмо више нимало зазирали на овоме месту, јер да ту има кога, који би био опасан по нас, он не би оставио коње на сред пута. Коњи су свакако билк неког кириџије, који је овуда ишао, па кад је чуо гроктање пушака и бомби, он загребао, ратосиљајући се и коња и свега .. Да ми не беше коња, којега је предамном водио један сељак, ја управо не верујем, да бих пешке могао стићи у Вељкониће. Глад, жеђ, умор и изнуреност, све ме је било стигло у највећем обиму . . . Најзад смо изишли на један регулисани пут, који је ишао падином једног већег, голог брега. Било је тако око 10 сати у вече и, да ли због смањења магле, да ли услед дуже навике, све већи простор био нам је прегледнији. Придну пута, лево у продужењу падине, која се свршава једним потоком и с чије се друге стране поновно уздизао други брег, назирали смо контуре неког насељења. Ускоро су се указале примитивне ограде, мали пластови сена, па и саме куће.

Прођемо једну кућу, која је из гледала пуста, јер без ватре, нема и затворена. Поп Станко, у споразуму са путовођама, одведе нас тада к једној од првих следећих кућа. Очекнули смо у дворишту, док су војкода и поп Станко ушли да се споразуму с домаћином око нашег преноћишта. Војвода нам је, мало затим, дао знак с врата да можемс редом улазити и у том врата широм отвори један снажан и личан човек, који нам рече: — Улазите, браћо улазиге! Ваша јекућа! Хе, Боже, велики си ! Ми сваки час очекивасмо башибозуке, а оно ево наших. Ватру је распиривао и ложио један старап, који кад уђосмо, устаде и скинувши капу узвикну: — Боже, нека умрем сада, јер видим српску војску у моме дому у часу, кад сам очекивао да будем попаљен! Ми му казасмо да је ово само предходница српске војске, која ће и сама што пре проћи овуда. Стари се беше узнемирио па је кроз смех и управо муцајући понављао: — Је ли истина, је ли могуће? Напослетку се стари обрати оном млађем човеку, који нас је дочекао на вратима, па му рече: — Аксентије, потрчи брже и

зови наше нека дођу одмах. Ово су наши... сад се немамо чега бојати... евз српске војске! Аксентије излете на врата као куршум, а стари је, сав блажен продужио: — Да, чули смо од наших, да надире сила из Србије, да ће бити ћурунтије са Турцима, али до сад ми се све чинило неверица . . . У кући су биле две доста простране одаје, од којих је једна имала ватру на средини а друга чак и земљану фуруну. Ох, како је било унутра топло! Пало нам је одмах у очи, да нема женске чељади ни деце јер они су сви били у збегу, у шуми као „робље", које се склонило бојећи се напада од Турака, који се као што знамо, у овом правцу кретали. Четници су се већ грабили о три тестије воде, које се за час испразнише у педесетак грла, а грабили су сеи за које, ма и најмање, место око ватре, која све није могла у један мах грејати. Док смо се ми унутра измењивали око ватре, сваки по 5 минута, војвода је напољу осматрао положај и оријентирао се за сваку евентуалност. Са старим четником и његовим десетаром, Николом, он је распоредио на четири стране четири стражара, који по два сата имају да бдију. Кад се војвода вратио у кућу, он ми рече: — Вицећете, како је ово јединствени положај. Ја сам мислио, он хоће да нас окуражи, али кад сам после поноћи, од 12 до 2 сата, био и сам на стражи, доиста сам се дивио овоме месту и овој кући. На послетку је крај ватре сео и војвода, коме смо респектуозно начинили места. Неки четници су грејали своје мокре ноге, које су се пушиле, а највећи део њих, чврсто приљубљујући своју пушку уза своја прса, спавали су као заклани по ћошковима, уза зид, уз хамбар и на хамбару, једни поред других и ослоњени