Ilustrovana ratna kronika

Стр. 278.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Јер не воли да барут мирише, Особито од топџија наши' То Турчина свакога уплаши, У свакога изнемогло срце, Као оно кад сагори дрвце; Сваки гледа да ка Скопљу бега, Ал' их гони ватра из топова, Од Србије, од српских синова! Оставише Куманово само, Нека наша војска иде тамо. Куманово, дивно Куманово, Ја сам тебе у звездице ково, Мислио сам да идем и даље. Ал' не дају моје лаке ране, Јер ме шрапнел удари по руци, Па се видех у великој муци, Мени рече коморџија стари: Деде узми све остале ствари, Ево коња па сад брзо јаш'те, И хајдемо на превијалиште. У шињелу им'о сам завоја, Што ми дала Отаџбина моја, Па ја узмем између два прста Први завој Црвенога Крста, Нисам им'о Бог зна какву муку, Да завијем моју десну руку, Па ја пођем ка пољској болници, Где су наши рањени војници. У болници мој је братац био, И њега је куршум ударио; Ја сам брату честитао рану, У четвртак кад сунце ограну: „Мили брате не бој ми се рана, Нема смрти без суђена дана.

Призор после борбе на Битољу.

Наша браћа из Србије ^Старе, Да ви'ш, брате, они за нас маре", Са свих страна дођоше нам кола, Да се возе којима је воља, Да идемо у Ристовац бели, Санитетски доктор нама вели, Наша браћа тад нас доведоше, До Ристовца братски испратише Па се возом одвеземо лепо, Са свих страна народ нас дочек'о Сваки хита и за здравље пита, Целе ноћи путујемо смело, У Београд стигосмо весело Са воза се поскидасмо туна, Видох многу браћу из Земуна, Све то трчи канда нешто тражи, Сваки је рад рану да ублажи. Одатле се одвезосмо тада, У болницу близу доњег града, Да се лечи момчадија млада. У болници права дисциплина, Негују те. ка' рођена сина. Сестре наше, болничарке младе, Дању, ноћу, непрестано раде, А и ноћу сестре дежурају, Не знам, брате, кад се одмарају, Ако да Бог и од Бога срећа, Србија ће наша бити већа, Зато, браћо, данас кличем свима : Србија је међу слободнима. Српска војска сад у Скопљу стоји, Турчина се ни мало не боји. Да Бог живи нашег српског Краља, И Косово осветити ваља; Да Бог живи нашег команданта, Краљевога првог ађутанта. Још би пис'о, али ми је мука, Заболи ме моја десна рука. 15. октобра 1912 год.

У чети Воје Танкосића. Мустафа Голубовић. Ми смо ишли кроз Мировце, да бисмо тако што пре стигли до наше сада порушене, али зато славне карауле на Васиљевцу. Цео пут био на№ је закрчен лешевима Турака и Арнаута, које су српски топови спречили у даљим пљачкама и мучењима српске раје. Ту је било доста унака жених лешева, од којих је човек сваки час морао окретати главу. На по неком месту видела се само људска маса, али човечијег облика ту није било. Све су то гранате српских топова разнеле и уништиле. Близу саме вас иљевачке карауле наишли смо на леш једног крупног Арнаутина, коме је парче од гранате одбило половину главе, те му се добро видео расути мозак.