Ilustrovana ratna kronika

СВЕСКА 45.

У НОВОМ САДУ, 29 АВГУСТА (12. СЕПТ.)1913.

СВЕСКА 45.

Илустрована Ратна Кроника

^С|ОрГ) чЦ(ј|^

сшсшсшсшпа □□□□□□□□[]□□□□ I □ Н [ 100 1 □ □ 1 □□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□□

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА ИЗЛАЗИ У СВЕСКАМА. - ПРЕТПЛАТА НА 10. СВЕЗАКА СТАЈЕ КРУНЕ 2'—. ПОЈЕДИНА СВЕСКА СТАЈЕ 24 ПОТУРЕ. - ПРЕТПЛАТА СЕ ШИЉЕ: КЊИЖАРНИЦИ СВЕТОЗАРА Ф. ОГЊАНОВИЋА, НОВИ САД.

□□□□□□□□□□□□□□□СШОО ааае:; 1 р □ I 1 ћ □ I □ □ 1 аааигазаиппаиаоиакшпЕШИв

1389.

УРЕЂУЈЕ: ДР. КАМЕНКО СУБОТИЋ. - ИЗДАЊЕ КЊИЖ. СВЕТ. Ф. ОГЊАНОВИЋА.

1912./3.

„РЕЧ САМ ДАО!" — Смртмајора Николе Благојевића. [Слика из српско-бугарског рата.] Знајући добро од коликога је значаја, да се одржи један ћувик на Чупином Брду, командант дунавске дивизије другога позива, генерал Мих. Рашић, узе слушалицу телефонску и отпоче кратак разговор са позицијом: — Хало, ко је ту ? — Командант батаљона у деветом пуку, мајор Никола Влагојевић! — Овде је ђенерал Рашић. — Заповедајте, господине ђенерале! — Позицију, на којој сте, треба да задржите по сваку цену. — Задржаћу је, господине ђенерале! — ЕВу морате задржати. — Задржаћу! — Успех битке зависи од тога. — Задржаћу! — Част Србије захтева — ^Задржаћу! — У крајњем случају — У најгорем случају — не силазим одавде жив. Дајем реч! — Хвала Вам! — Разумем ! Говор се прекиде. Место њега после неколико тренутака груну цео бугарски пук на батаљон мајора Благојевића. Удар бејаше силан, луд, дивљачки. Никола Благојевић је човек у добрим годинама, стари официр, који је радио махом у канцеларији на досадним актима и списковима. Од њега се никада не чу хвала; не хваљаше се он

својим јунаштвом, нехваљаху га ни други — ма да га нико није ни кудио. Али до^е рат. Капетан Благојевић свуда беше поуздан; стиже свакад на време; сврши посао на задовољство; ако треба стићи непријатеља — трчи пред свима; ако треба позицију задржати хладан је као лед; непомичан као стена. Знало се, да ни сада од осмог ка деветом дану јулија, на Чупином Брду, не ваборавља новопроизведени мајор Благојевић своје дужности. А он ју је схваћао како је ретко ко може схватити. Батаљон се одупро јуначки, али се бројна снага његова губи према броју нападача. И не само то: она се брзо преполови. И још се смањује.

Стариофицир, а млади мајор, командант батаљона, баци још један поглед на своје људе од којих постају лешеви, погледа тамо откуда би дошла помоћ кад бије било, диже главу небу, као питајући га, шта да ради, али му одлука би брза и готова. Заповеди да се одступа. Дакле — положај се у овај мах не може одржати. Али он је дао реч да са њега неће жив сићи! Одржаће реч .... Бугари халакнуше и стадоше ускакати у шанац. Први и други, који беше најближи мајору, падоше од метка његова реводвера. Паде и трећи. Паде и четврти. — Господине мајоре! — рече му наредник који се не хте

■Ј* проф. Бошко Петровић, на позицији код Штипа три дана пред смрт