Ilustrovana ratna kronika

Св. 48.

ИЛУСТРОВАНА РАТНА КРОНИКА

Стр. 389.

пијуцима !.. Не ни да јаки Бог! Па ти оћаше да нас осрамотиш пред цијелим свијетом! И нису хтјели. * Један стари Црногорац био је испратио два сина на Скадар. У јеку најјаче борбе око Скадра крене се старац да обиђе синове, али како је тада била крвава борба на Барда-

њолу, сретним случајем оба су му сина остали живи. Старцу је било тешко што му ниједан од синова није био ни погинуо ни рањен, док су други Црногорци губили по једног, два, три па и пет синова иа Скадру. Враћајући се са Скадра сусрете се старац са једном такође старом Црногорком.

— А што си тако невесео, ђаде јадан? — упита га Црногорка. — Па нешта сам онако ми слен; имам на Скадру два сина и ниједан још није рана допануо! одговорио је старац. — Е даће Бог, чоче, допашће, ако не погину! — тјешила га је Црногорка.

Сан старца — Никац од Овце чува старац Радоване, Овце чува по Шару планини, Броји стадо хиљаду оваца; Пред стадом је ован преодниче, А на њему звоно водилица, Око стада девет добрих паса. Колико је у стаду оваца, Свака овца име имађаше, Сваку старац познати могаше Код хајдука и горскога вука, Ил' у туђе стадо загубљену. Шесет љета по Шару планини Чува старац пребијеле овце: Знаде старац широм Шар планину, Знаде по њој паше и пасишта, Знаде по њој воде и појишта, И за стадо дебела пландишта, Знаде јаме, ђе се крију вуци, Зна пећине, ђе живе хајдуци, Зна ђе има кости и гробова, Зна гњијезда суријех орлова, Зна јуначке стазе и богазе, Зна врхове ђе виле долазе, Зна ђе има воде и снијега, Зна ђе има од лијека биља, Још зна старац небесне прилике: Кад ће такав данак осванути, Кад загрми, ђе ће ударити, Кад упече, ђе ће сагорети, Кад завије у планини вуче, Кад играју по гори срндаћи, Кад на мјесец залаје лисица, Када зору буде кукавица. За све старац има толковања, За зло јутро и за добро јутро. Ја какав је старац Радоване: Има њему деведесет љета, Прав је старац као копље бојно; Очи су му двије ватре живе; Зуби су му пушчано кремење; Груди су му ко градски бедеми; *) Ову одличну песму штампао је г. Никац од Ровина у својој књизи „Нове јуначке песме".

Радована* Ровина. Плећа су му планинске литице; Здравије му срце од челика; А бјеља му коса од снијега; Још по Шару старац поиграва; Сам се баца камена с рамена; А сам скаче скока јуначкога, У појас му двије пушке мале, Међу њима дипле двојенице; Од међеда кожух направио, Од курјака капу поставио, Свако јутро, како зора сине, Овце пушта старац Радоване На попасак у Шар планину. А кад дође половина дана, Овце врће струзи у торове, Да их музу на струзи планинке, Музу овце од подне до мрака. Једно јутро у свету неђељу Поранио старац Радоване, Поранио, зб"ру преварио, Из торова овце изјавио, Ето њега у Шари планини. Овце пасу, а бију чактари, Гладни гракћу са јела гаврани. Када било дневи око подне, Наврх Шара старац излазио, Ал' се њему нешто задријема: За очи му санак пријонуо. Леже старац под јелу зелену, Те он заспа санком дебелијем. Чудиле се на струзи планинке: „Хвала Богу, хвала јединоме! Ђе ли нам је старац Радоване? Што га данас са попаска нема? Нек Бог знаде добра бити неће. Ил' су њега погубили Турци, Ил' су му овце рашћерали вуци". Кад планинке у ријечи биле, Из облака вила покикнула, На планини старца пробудила: „Устај, море, старац Радоване, У Шару ти овце омркнуше, Поклаће их вуци и бауци.