Istočnik

Бр. 1

ИСТОЧНИК

Стр. 9

расправа и испитивања, не могоше да опредијеле њезине догме и обреде — при свима незгодама могла се одржати толико вијекова! Ми кемо овдје само узгредно и претходно нашем предмету споменути она позната нам имена епископа „босанске цркве", који у повјесници Босне играше тако важну улогу, да их виђамо на збору и договору, не само код босанских банова и краљева и код Херцега Стјепана, него и пред фанатичном Дубровачком републиком, па и пред српским краљем Стефаном Урошем у Котору, гдје, поред православних митрополита и латинских бискупа, заузима своје мјесто и „д-кдк" Жиросдвк! Заиста велика толеранција владалачка онога доба, каква ни данашњој не уступа! Имена епископа од „босанске цркве", ово су (по Петрановићу): 1. Милован около 1150. (у вријеме бана Борића); 2. Радигост, из краја ХП. вијека; 3. Данил, у почетку ХШ. вијека (при Кулину бану); 4. Мирослав (1305. —1307.) за вријеме српског краља Стефаиа Уроша; 5. Радигост (1320.) из породице Омућевића; 6. Радослав (1366.), синовац Радигоста; 7. Радомир (1404.); 8, Милоје (1446.). Али да је и поред толики шљедбеника богомилске секте, и поред припадника Риму, опет остало народа у Босни, који није хтјео изнрвјерити своје свето православље, и који је умнијем очима погледао на позлаћени ћивот св. Саве пред олтаром Милешевске цркве, задужбине његова синовца краља Радослава, то се може вјеровати и по томе, кад погледамо на данашњу многобројну масу православнога народа у Босни 1 ). А је ли се та маса из дакнина одржала, или се помножила са преласком Богомила на православље — потље пада Босне под Турску; или је најпотље порастао број православнијех са досељеницима иза турске војске: то се не може ни порећи ни доказати. Толико се зна: да су Богомили босански у души и срцу мрзили римску пропаганду, која их је жестоко гонила, да су вољнији били чак и Ислам загрлити, него се њојзи покорити. Двије даклен силе: ватиканска и турска одагнале су у Ислам „слабе и лакоме". Но при овом увјерењу — о пепрекидном православљу у Босни, намеће се питање: каква је била судба тијех православнијех у Босни, — бивши међу двије ватре? и од куда добављаше они своје свештенике? — Ово питање, као и у опште повјесница православне цркве у Босни, покривена је малопровидном копреном, све до под конац XVI. вијека. За данашње наше манастире у Босни, ми немамо јаснијех доказа да су они постојали из давнина; а наши неки нови и углед*) Иапа Григорије XI. (1372.) каже за Боену: „да је пуна „шизматика" и јере" тика" (Петрановић 125.).