Istočnik

Бр. 2

ИСТОЧНИК

Стр. 27

рапавост, примати са мужаством и покорношћу без роптања. Ви сиромашни, радите, служите. Ви нијесте од оних, које називају великима свијета овога: у вас су само два таланта или, може бити, шта више само један талант. Но шта је из тога? Зар вас тим мање љуби Бог? Зар ви усљед тога нијесте људи? Зар ви нијесте дјеца Божја? Зар душа ваша не ће бити тако исто бесмртна? Зар ће се ваш живот тим понизити? Не мислите тако! Не понижавајте тиме вашега човјечијега и хришћанскога достојанства! Гледајте на живот у правом оквиру, руководећи се видјелом вјечности! Реците: ако ми служимо и страдамо, то је и Христос, Син Божји, Цар свих бића, служио тако исто и страдао. Реците: да су и Нзегове руке, прије но што су се подигле ради благослова свега човјечанства, дјелале и радиле. Реците: ми смо обвезни нашим истинитим достојанством тој дјецинарода — Петру, Андрији, Филипу. Јакову, и др., и да од онога доба, како је Христос спасао човјечанство, трудећи се и страдајући за њега, од онога доба величине трајније од онога, која се придобија служешем ближњему; нема славе дуговјечније од оне, која се придобија трудом и само одрицањем у корист других. За тим, мисао о премудрости Божјој треба да задржава свако роптање, готово да се склизне са нашега језика. Бог не зна гхромјењивања. Он је непромјенљив по свом суштаству. Он је праведан и у исто вријеме свеблаг. У њега нема, говори св. апостол Јаков, промјењивања ни мјењања видјела и мрака. (Јак. I., 17). Дакле, па чим се руководи Господ Бог при раздјељивању а,арова? Исус Христос одговора на то ријечима: свакоме према његовој моћи. Бог нас не сазда свс сасвим једнога облика. Он је саздао нас различне, што и треба да буде. Но томе и наше моћи и наши уепјеси треба да буду такођер различни, неједнаки једно с другим. Но ви треба да се чувате, да не мислите псд ријечи моћи једне само умне дарове. Очевидно је, овдје се подразумијева нешто и осим овога. Овдје се нарочито говори о нравсгвеним силама, о нашој способности носити једно или друго бреме. Овдје смо ми највише склоњени предчвати се најварљикијим маштама односно самих себе. Право говорећи, ми можемо имати довољно тачан појам о својим умвим способностима. да би могли одустати од задаће, која очевидно превазилази наше моћи, или да без свакога самопоуздања расудимо, да ли је могуће нас ставити више, но што стојимо, или није. Но шхо је најсумњивије, у чему ми себе довољно неиспитујемо, то је сазнање онога, Је смо ли ми јаки нравствено да презиремо успјех, богатство и величину? И ево шта ме највише поражава: људи, који осуђују с таком горчином оне, који стоје више њих, без сумње, најмање би били кадри да их замијену. Завидљиви биједници, кад би се обогатили, правили би се најзнатнијима и охолим богаташима. Раздражени частољубци постали би најстрожијима и најнемилостивијима. Они, који падају под искушењима потчињенога положаја, били би најпослије ослијепљени вишим положајем. Ви мислите, да се налазите у рукама тога глупога кумира, којега називају судбом или случајем, или ви вјерујете у какво год Божанствено учешће у нашој судбини ? Ако ви вјерујете, да је Бог тако исто благ, да се брине за нас, ништавне ; ако ви вјерујете, да Он не презире ни једнога од својих створења и да је ваше спасење не без разлике за Онога, који посла Сина Свога на земљу ради вашега искупљења, тада треба да сте 'Јврдо убијеђени у том, да је Бог, по својој