Istočnik

источник

Бр. 3

„Л^кто 1696. /Иилостшо ВожЈенг слЉреш Еисарошк /иитрополитк Еосии понеже да се знд кдко Вожи/мк произволешелш сдворисас<ио с& св-кштеници и сл Сћшоки церкве слраевскс да с$ по (4) попа и пр<ш цсрковно прдвило по 8став8 и пр'кд<ЈНЈк> сти\к отацк пок»тк кождстдвн8к > лет$рпк> по васе дни непрелиио крол^г великаго поста, и дд вивлггк летбргјја с& бтркнло нерлзлбчно крол« нед-клк и прдзн$елш;(к стк1\-к". Висарион био је пострижник манастира Житомишљића, а ту је ваљда и књигу учио. Као митроиолит босански послао је у свој постриг црелијепих дарова, међу којима 1 скуиоцјено Јеван^елије, 1 велики пјат од срме за панахију, и 1 налоњу или пјевницу округлу, украшену седефом. — Преминуо је у истом манастиру, и гроб му се налази за црквом са овим натписом на крсту : „Зд^к лежитк лштрополитк Кослнски кирк Еисарјонк и престлви се во своег л»8 постригВ л<онастир8, л1 *ксецд ДвгВстл 14. Е8ди ел<б в^кчнал пллјатк . И огрддише гровк лдигрополитк вослнски кирк Л\ (мт'и. ш (њим) 1оснг(5к ерол\онл\к, тогда вк1вши 8ченици его кд л 'кто зсзТ" (7216). (1708). По овоме натпису види се: да су Јосиф и Мелентије били ученици Висарионови. Пошто знамо, да је Мелентије постао Метрополитом 1712. или 1713., то горњи натпис брка смисао онијех ријечи „тогда" (1708), по чему излази: да је Мелентије већ био митрополитом босанским 1708 год.; а може бити да му је и доцније Мелентије оградио гроб — пошто је постао митрополитом, па ставио годину смрти кад се преставио Висарион. А најпосље могућно је: да је Мелентије рукоположен за митрополита прије Мојсеја Петровића, паиз непознатих узрока премјештен био на Херцеговачку епархију, и послије Мојсеја опет дошао на босанску. Име М е л ен тиј а митрополита херцеговачког налазимо до 1712, а за њим Герасима 1713. (в. Дучића к. IX.) Мојсеј Петровић 1709. 14. нов. (нема га у Неологосу). Петровић }е био љубимац, а можда и синовац — патријарха нећкога Мојсеја (татедЈје Петровића), па је и као митрополит босански највише боравио при иатриарху као његов егзарх и помагао му у пословима. У писму од 4. октобра 1713. жали се правосл. општ. сарај. патријарху Мојсеју што им премјешта њиховох-а митроиолита (Мојсеја) на Биоградску епархију: ,,©во ил ^а о«о тр-ктЈе л-кто клко сл!5жи ндшк (ИИТрОПОЛИТК СВАТ0Л18 ПрбСТ0Л$ СрПСКЛГО ПЛТрЈЛрШКСТВЛ, Д <ии СТОИ.ИО БЕЗК иастк1ра, ожид8к>штк когдл прндетк посктитп ндск". Пз даљега садржаја горњега писма као и из сљедујућега за њих од 26. септембра 1715. год., види се да је митроиолит Мојсеј био погоДан народу (или боље рећи једној опшТини !) а иондасе с народом пољубио, због чега је и био противан премјештају у Биоград. Он је