Istočnik

Стр. 152

ИСТОЧНИК

Бр. 10

тијола, који је још за живот способап, не сијечемо, јер ако би га осјекли, то би он разумије се, по нашој кривици умр'о (јер, као што је и горе казано: како је могуке једно тијело раздвојити на два засебна дијела, а да ти дијелови и даље живе?), и ми би у некоме смислу постали самоубице. Зар се то исто не може примјенити и у овоме случају, о коме говоримо. Ако један од супруга учипи прељубу, или друкчије рекавши, ако је у духовном супружанском организму завладала врло тешка болест, то зар не треба нрије осијецаша покушати да се болесни дио излијечи, т. ј. постарати се да се савјетом и другим сличним средствима криви и грешни супруг на прави пут поврати? И зар треба приступати разводу брака прије него што сва употребљена срества нијесу никаквога успјеха постигла? У томе дакле треба само тако поступати. Какви ће пак бити даљи живот раздвојених супруга, то се само по себи разумије. Супруг, који је пао у гријех прељубе, и који је, пошто се није поправио, осјечен од свога друга, то он као гљили члан већ због тога самог, нема права да ступа у даљи, нови брак; невини пак супруг, као здрави члан може продужити сбој живот као и прије т. ј. може ступити у нови брак. То се све и само по себи разумије, а то је баш и потврђено богословском науком, која се оснива на правилном схваћању тих двају мјеста из Матеја, и на подацима црквенога предања. — Треба претрпити, као што и вели свеопшта заповјед: дрВгк др8га Т/М\>гк1 исппч (Гал. VI, 2) —- коју су заповјед још витпе и вољније дужни једно према другоме узајамно испуњавати тако блиска лица, као што су еупрузи. Нетрпљивост распирује сва^у и малоумни се подијеле у двије непријатељске странке. На што је памет човјеку, него да му углафава пут његовога живота. Мудрост учини те се размимои^у противности, које су се сукобиле. Но и када се оне не размимогфу, то није због недостатка свјетске мудрости. већ више због тога, што просто неће да појме саму ствар, или још боље, што у животу немају других цијељи, осим тјелесних наслада. Престају наслађавања -—• престаје и задовољавање друга са другом; мало по мало и ето развода. Што су год ниже цијељи живота, то су чешћи разводи брака, а тако исто и све чешћи незаконити^ привремени бракови. * Свака брачна веза редовно се и непрестано раскида смрћу једнога од супруга. И шта тада бива ? Има ли право живи супруг ступити у нови — други брак? Ако погледамо на ово са идеалноморалног гледишта, то ћемо на то питање добити негативни одговор. Претпоставља се да супрузи, сачињавајући собом једгго тијело, сачињавали су у исто вријеме и један дух — „Ј а" једнога од њих „ Ј а" је