Istočnik

Бр. 15

Стр. 227

и скептичари, одани чулном уживању нијесу вјеровали у њ. Као битно нешто важило је код њих: одржати ред који, већ постоји, у добром споразуму живјети са Римљанима, остати у звању своме и добро јести и пити. Религија за њих није сврха, већ средство. Наравно они се чувају то јавно изрећи; али у истини кроз цио живот њихов то им је основно начело. Поред аристокрације по рођењу, богаству и свештенству, бијаху они аристократе и по знању религијозном. Они сматраху себе: књиже. ницима, представницима каучних школа и тумачима закона. Откако је „тора" у животу Јудеја заузела тако високо мјесто и, мало те. не као и храм, постала средиште његово, појавигпе се на обзорју поред људи „обреда" и људи „торе" или закона. Једни су позвани за жртву, а други за науку. Први су по рођењу свом дужии вршити свештеничке радње; други патг припадају свима родовима и разредима. Они су представници догматичке, моралне обредне и правне науке; они тумаче свету књигу, преписују је и проширују; још мало, па ће они, надвисивши свештенички ред, постати спроводници „јавнога мњења". За свако људско друштво, које је достигло неки степен образовања, постоји овај закон: Моћ управљања имају они, који су јачи; а јачи су они, који имају знања. Представници школа чине више, него да само испитују „тору" и поучавају; они се одликују већом вијерношћу према свему, што се законом тражи; они се брижно чувају сваквг поганичког уплива. Они су „хасмдим", праведни, у вријеме, кад се јелинизам, грчка образованост, послије Александра Великог, свуд раширила. У томе, што се оградише од цивилизације и обичаја, који долажаху од Грка и Сираца, одупираху се они и римској покнарености. Јудејско изолирање код њих се налази у свој својој тврдокорности. Они оличавају народну свијест; они се надају, они се сјећају. Све веће историјске чињенице живе у њиховом сјећању: сва обећања, која је Бог дао свом народу, свпјетле пред њима као сјајна будућност. За њих је „тора" све; у њој је сва прошлост и будућност њихова; она учи, како треба по закону бити праведан, да се буде угодан пред очима божјим; она је јемство за побједу свога народа и вјере његове. Из ове двоструке аристокрације постале су двије странке; и њихове борбе, такмачење и мјерење, то су дога^ајн у повјесници јудејског народа пошљедња два вијека:' Саа,укеји (ТнасМИспп) и Фарисеји (Реп8с1пш), наиме „праведни" и „одијељени" или „растављени". Пркп укупно припадају аристокрацији државној и свештеннчкој, а други књижевничко-научничкој.