Istočnik

Бр. 3

ИСТОЧНИК

Стр. 37

да пије." Не осврћући са на његове ријечи, ја пружих сиромаху што могох; он захвали мени сузним очима и иође натраг истим путем, којим је и дошао к нама! Кад се он приличио удаљио, мој друг предложи да идемо за њим: „Видићеш, говораше ми он, да се нијесам преварио: увјерићеш се, да се твој сиромах упутио, ако не равно у крчму, а оно у ма какву прљаву дашчару да се напије." — „Па добро, хајдемо" рекох ја. Ми се упутисмо за сиромахом. Не осврћући се, он је скоро трчао кући, и заокренувши у побочну улицу, нестаде нам из очију. Кад и ми дођосмо до те побочне улице спазисмо, гдје иза^е из једног малог дућанчића, и одмах сврну у прво двориште. Ми запитасмо слугу, гдје станује чиновник, што јр овај час ушао у двориште и уђосмо у показану нам собицу. Боже мој, што смо видјели! Болна жена с напрсним дјетешцем лежаше на поду, на прљавој сламњачи покривена издераним од воштана платна покривалом. Она бнјаше изнурена до крајности. Двоје маиишана — дјеце, дјечко и дјевојчица, сјеЈјаху јој до ногу у прљавим, издераним кошуљицама. Биједни њихов отац — наш знанац чиновник, сагнувши се к дјеци, дијељаше им на равне дијелове хљеб, што га је без сумње купио у дућанчићу за милостињу, коју му дадох. Дјеца весело цичећи тргаху му из руку биједну храиу, а биједна мати гледаше исто тако молећим очима на свога мужа. Поражени ужасном сликом сиротиње и оскудице, стајасмо нас два код врата. Бацих око на друга: он плакаше .. . Чиновннк окренувши се и спазивши нас врло се збуни. Друг мој, приступивши к болесници, рече с чувством искренога саучешћа: „Опростите, госпођо, нашој дрскости. Ја сам у томе кривац што вас узнемирујемо: ја нијесам вјеровао да ваш муж има породицу, и да је она у тако биједном положају, дозволите ми да колико је могуће загладим ту моју кривицу." Он извади из џепа 25 рубаља и пружи болној породиљи, која се гушаше у сузама. — „Допустите ми да доведем вама моје рођаке; увјерен сам, да се не ће они одрећи, да вам по могућности буду од користи." И ја принесох са своје стране лепту биједној породици. Ми се хтједосмо удаљити. У тај час несрећни отац породице, који је дотле стајао уз своју жену, као онијемио, заплака и павши пред наше ноге, рече: „Оци моји! Добротвори моји! Чим ћу се одужити на вашој милости? Светитељу Божји, Николаје угодниче! Ти си услишао молитву несрећника! Буди им покровитељем и заступником кроз сав живот њихов!" Ми иза^осмо брзо на поље, и дуго—дуго и^асмо ћутећи, не смијући говорити од силнога дугаевнога узбуђења. — Другога дана посјетише биједну породицу наши рођаци, и помоћу њиховом и других добрих људи ? она бијаше осигурана.