Istočnik

Бр. 3

источник

Стр. 41

Каримске до Јордана. Мимопролазннцима и караванима говорио је он ватрене бесједе. Он није долазио народу, као пређашњи пророци; народ је сам к њему долазио. Који га чуше, бијаху тронути, и враћаху се кућама својима са великим оним утиском, који пророк на њих учини, прннајући другима, што чуше и видјеше, раширили су слану имена његовога и побудише у других радозналост. За мало, па се у Јудеји, Самарији, Галилеји и дијелу земље с ону страну Јордана није ништа друго говорило, до ли о Јовану Крститељу. ВВегов задатак огледао се у свијести његовој. Он осјећатпе од Бога даном сигурношћу, да је ангел божји и непосредии претеча свога Христа. Све његове ријечи исказују ово увјерење. Велико дјело, које Бог стољећима припремаше, у чије тајне Ои своје пророке из времена у вријеме посвећиваше, у које се Израи.љ тврдо надаше и мољаше, да се испуни, — „то дјело, које је потекло из суштине Божје, спас свијета, просвјећење незнабожаца и слава праве дјеце Израиљеве", — то дјело сад ће се догодити. Јован је знао за њ он га гледаше и објављиваше. Он није то учио ни из књига, ни у школи, гдје се учи наука, па ни у посматрању религијозних, политичних и друштвених прилика свога народа; он се не дружи са људима, овај син пустиње мало је читао, мало учио из књига. Али ријеч Божја била је над њим, надахнуће Вјечнога њега је просвијетлило. Сви велики духови, сваки по снази својој, односно по томе, колико их Бог посвећује у тајне својих дјела и промисла, црпе из овога извора Божанска свјетлост не остаје зароб-љена у срцу, које је њоме прожето ; она је само позајмљена, да свијетли, да се прошири и да помогне потребама и невољама, ма колико тешке и велике биле. Прва дужност св. Јована била је да објави, да се приближило царство Божје. Ни једна ријеч, као^ова, није већма побуђивала и тронула, пажњу покренула и духове узнемирила. У одсудном часу и тешкој муци у ком се налазио јудејски народ са превареним надама, а у жалости тешког рада и невоље народне, глас новога пророка звонио је као глас ослобођења. Ова ријеч обиљежавала је знамениту епоху у одређењу Израиљеву. Нада се имала извршпти, а дјело показати. Ожалошћени и уплашени Фарисеји упираху поглед пун бола, н питаху шта носи будућност. Они видјеше, како им се наде расшпшуше? те кушаху протумачити, зашто Бог каслш и чека. А они, којима пламен груди раздираше, не могаху се овим задовољити. Они не мишљаху ни о чем другом него оружјем .у руци стрести са себе ропске ланце римске. Бог ће се појавити, говораху народу,