Istočnik

источпик

пада у велико и горко очајање. У томе жалосном стању он би иогинуо и пропао, и нико од њихових милих и драгих не би ни знао, ни чуо. Алп у том кобном и одсудном тренутку наступа изненада преврат у души његовој. Он чу глас савјести своје, која га подсјећаше на блажено стање у дому оца његова. на слатке дане, које је проводио као невино дијете, окружен свима удобностима и милинама, које има само онај, који живи блажено, под благословом оца свога. — Савјест га караше што је оставио доброга ода свога и блага дома његова; износи му пред очи ову слику: Види дом очев, пун блага, среће и изобиља; види и слуге ведра лица, веселих срдаца. „Благо њима!" мислио је у болној души својој. — На то му се указује друга слика — жива слика јада његова. „Авај мене биједника, колико пострадах! У мога оца и слуге боље живе, а ја овдје умирем од глади !" На глас оавјести долази себи, устаје и одлази к оцу своме и јецајући мољаше га, да буде милостив спрам њега биједна и невољна, и да му опрости увреду, коју је њему добром и драгом оцу нанио. „Оче! сагријеших небу и теби, и већ нијесамдоетојан, да се назовем син твој." — Зна дакле, да само Отац у стању га је оправдати и учинити оним, што је и прије био, те за то се он не обраћа каковом настојнику очеву нити старијем брату, него непосредно оцу! Оче! сагријешио сам т. ј., крив сам и заслужујем осуду и казну, али увјерен у твоју благост, да ћеш ми као сину своме опростити, јер се кајем, што сам те увриједио, долазим ти, клечећн те молим и очекујем од тебе милости. Послије оваковог искреног кајања што бива? Отац излази раширении рукама пред сина, да га поздрави, загрли и ижљуби, јер давно је то било, како га је син оставио и у далеку земљу затумарио, одавно га није видјело жељно око родитељско — он се радује, што је сина видио жива, умплостивило се меко срце његово, и у мјесто да му укоре дијели, он му даје обилну милост своју, поново му даје изгубљена блага, облачи га у нову одјећу, прстен му меће на руку — печат помирења, јер га опет прима као сина свога. Весео је отац и радостан, па довикуја слугама својим: „Доведите теле угојено, те за ко љ и т е, д а ј е д е м о и да се весе лимо!" Тако и Бог, Отац свију нас, из велике радости, кад се грјешник покајао, наређује, да дгнпј/к и>т1\ гложжша <мТра приуготовљен еиђе на земљу, и да ми једемо тијело његово и пијемо крв његову, да би смо се спасли од смрти грјеховне; — и Бог нас облачи тајном покајања у нове људе, и даје нам оружје свјетлости, да би смо се могли борити противу врага и стати против искушења ђавољега. Дужност је наша, према томе да се, пошто се искрено покајемо и Богу обећамо, да више не ћемо гријешити, причешћујемо св. тијелом и крвљу Христа Спаситеља, јагњета од вјечности за нас приуготовљеног, а тако ћемо учинити радост и весеље Богу и свима служитељима Бога и Бзегова ев. олтара — пастирима и учитељима, светитељима и праведнима, јер смо били мртви и оживјели, и изгубљени и нашли се. Старији син је увријеђен и замјера оцу, што чини част ради сина, који му је имање упропастио. — И заиста млоги — скоро сваки — човјек, који за цијело вријеме свога лсивота не поклизне са правога пута, него настоји, да угоди Створитељу своме чинећи добра дјела, чуди се, па чак и негодује, кад види да и велики грјешници иа овом свијету живе у потпуним угодностима и имају све дарове среће. Али таковог праведника сам Бог тјеши и ублажава ријечима: „Ти си увијек самном," а то је: ти се покораваш моме закону и испуњаваш заповиједи моје, учесник си мога царетва, и твога дијела не може нико одузети, а немој бити завидљив према