Istočnik

Бр. 4

Стр, 55

Родитељи Зосимови имађаху много дјеце; три сина, од којих је Зоспм, који се звао Захарија, био најмлађи, служише као часници гарде у Петрограду, а отац њихов бјеше војвода Смоленске области. Браћа бјеху у главном граду, кад добише глас о смрти очевој. ВВихова добра срца, која љубише родптеље своје свим жаром дјетиње лубави, тежише одру очеву и сатрвеној од жалости матери, алн синови не смједоше ићи кући, док не добише од матере писмо, у којем их је себи звала и наложила им, да узму подуљи допуст, да расположе са нмањеч. Три брата дођоше у кућу родитељску. Отац је био већ сарањен. Послије првих дана жалости и суза, док су се мало разабрали, зовну мати једнога дана све синове своје и рече им: „Дјецо моја! Вн видите, да сам ја стара и здравља сдаба; не ћу дуго живјети, то видим и оејећам; ја желим, да ви, док сам још жива, на моје очи раздијелите цијело имање; тада ћу умријети спокојно, знајући, да ћете ви остати иза мене у миру и љубави међусобној: та знате, да раздори и свађе бивају највише ради имања." Добра дјеца, васпитана у страху Божјем, зажелише, да испуне вољу и жељу материну као вољу Божју, измоливши од ње благослов, хтједоше се латитл посла. Но мати им понуди, да зовну стрица, да им буде посредник при диоби. „Нипошто, мајко", рекоше сннови, „дозволите нам да само ваш благослов и братска љубав буде ме^у нама посредник, други нам нико не треба!" Мати се помоли Богу, благословн синове и они приступише послуМати не узе себи нигата; три удате сестре наги је отац природа удаји; три неудате сестре — дјевојке добиле су такођер од оца свој мираз. Дакле, требало је остатак подијелити само ме^у браћом. Браћа се забавшпе пописивањем свега имања у велпкој соби, која је била одијељена само једном преградом од оне собнце, гдје се задржавала мати њихова_, да прислушкује, што говоре браћа ме^у собом. Прислушкујући, како ствар тече међу браћом, мати се крстила и ронећи сузе тихо је захваљивала Богу, што тако мирно и братски нде ствар међу њеним синовима. Скоро је било већ све свршено, ал' на један пут се зачу шум и сва^а ме^у дјецом. Филии, вичући што је могао јаче, осорно говораше: „Ја сам најстарији, ја хоћу да све сам узмем!" „Ја не уступам теби ни новчића", прекиде га жестоко Илија, „половина је моја, а мла^ему не дамо ништа !•' — „А зар ја нијесам син, зар нијесам и ја нашљедник?" тужно заваии Захарија. Престрављена мати због таквих спорова у!ђе нагло и гушећи се у сузама рече: „Дјецо! Та зар вам нијесам савјетовала да зовнете стрица као посредника?" Дјеца с највећим поштовањем стадоше пред матер и рекоше: „Не, мајко, сад ћете ви сами бити посредница међу нама и ријешићете