Istočnik

Стр. 66

истотаик

„У бачком подунављу, а наиме у селима: Сантову, Берегу^ Моногатору, Сонти, Вајски и Бачу, живе искључно или у великој већини Срби католичке вјерр, који се обично Шокцима називају. Виће их укунно око 20.000 душа. Они се изговором, ношњом и обичајима разликују од других католичких Срба, тако званих Буњеваца, који •.киве у Суботици, Сомбору, Баји, Гари, Немет Милитићу, Матеовићу, Бикићу, Еаћмару, Бајмаку и Чантаниру, и који броје око 100.000 душа. 8а Буњевце зна се, да су се доселили у своја данашња сједишта у вријеме Чарнојевићевог прелана Срба у ове крајеве и довели су их фратрови из Херцег-овине са ријеке Буне, по којој се Буњекцима про. вивају. Шокци су се пак доселили из Босне, и то раније за вријеме владавине Турака у Угарској, за које је вријеме и келики дио Срба у Бачкој, прије преласка Чарнојевићевог, кећ насељен био. За Буњевце ана се, да су осим неколико породица, од искона римокатоличке вјере^ дочим у Шокаца влада традиција, да су им преци били источноцравославне вјере. У шокачком селу Сантову потекла је од двије године келика струја, да се поврате у стару српску вјеру. Та струја избила је са свим спонтано, упгљед домаћих прилика. без сваког утјецаја православних Срба. Ми Срби по природи својој нијесмо прозелите, нити можемо бити у овим земљама, кад би смо баш и хтјели. Ово за то спомињемо, да не би ко помислио, да је овај прелазак католичких Срба дјело православних Срба. Напротив можемо увјерити, да су их најугледнији Срби у Сомбору, код којих су они долазили ради савјета, како да спроведу прелазак у правосланље, дјелом и савјетом одвраћали да то не чине. Али они не хтједоше никнко те савјете саслушати, него остадоше тврдо при својој одлуци, да хоће безусловно у православије да пређу. Каква их је биједа на тај корак натјерала, држим, да није опортуно да данас већ поближе испричакам, моћи ће се доцније и то подробно описати. Доста то, да цио њихов покрет руководе ове главне мисли: кад човјек иде у цркву, треба да разумије Божју службу, треба да 8на на свом језику Бога молити, и треба на том језику да му се Божја ријеч проповиједа и у школи учи; даље држе, да је безусловно нужно да свештеници буду ожењени и фамилијарни људи, тиме се морал *чува, а иначе квари и народ морално упропашћује; још веле^ да су им по предању и стари били српске вјере, па не ће ни Богу вгријешити, ако се у прадједовску вјеру поврате. Кад је калочки надбискуп Часка за овај покрет дознао и увјерио се о његовом озбиљном значају, дошао је сам лично у Сантово, савјетовао је и поучавао људе, да се у мире, и отклонио је главне сметње, које су тај покрет изазвале.