Istočnik

Стр. 132

источник

ним и истим духом и начелом. Као такове споменути можемо школе у Јерусалиму, Едеси, Антиохији, а нешто каснпје у Низибији (Арменија) и у Сидону. Колико је дуго цвјетала катихетичка школа у Александрији, то може само бити предмет историјски предпоставака и истраживања. По досад усвојеном мишљењу трајала је и постојала она сама и у огранцима својим до половине, а може бпти и до краја четвртога вијека. Период највеће славе и цвјетања њеног бпјагае оно вријеме, кад јој на челу стајаху Пантен, Климент и Ориген. Опо закључујемо отуд, што послије њих, у именику њених учптеља, не налазимо већ више ни једног онако чувеног имена. Као непосредни пријамнпци Оригеношт, за које ми знамо, бише Иракло, епископ Дионисије, Ахил, Теогност, Серапион и мученик Петар. Разне прилике и догађаји учипигае, те ова школа поче постепено опадати. Већ само удаљење Оригеново, те пајсјајније звијезде њене, зададе јој јака удара, а и иначе друге прилике учинише, да јој се слава поче гасити. Но, крај свега тога, она је службу своју достојно свршила и испунила цил> у преднамјерама промисла Божјег. Она је, на крају крајева, била само једна фаза у непрекидном процесу васпитног развића. Да је она представљала собом прогрес, сличан првобитном и елементарном стању, у ком се налазило хришћанско васпитање у току првих година тога стољећа, — то, заиста нико не ће порицати. У то вријеме, док су се првш: Хришћани трудили да рашире учење своје поглавито међу Јудеје, врата катихетичке школе отворена бијаху свакоме, без разлике реда и положаја. У то вријеме, док се у почетку сво васпитање ограничавало само на истине религијозне, наука и учење Александринаца обухватало је осим тога и сву област незнабошких опита и истраживања, како научних, тако и литературних. Учитељи њени бијаху у стању, да говоре о љепотама Хомировим и Виргилијевим и да им се диве, а подједно, да изобличачавају неестетичности Платонове и то с таким познавањем и рјечитошћу, с којом би умјели протумачити коју год главу из књиге Постања, или учити малену дјецу прекрстити се. И, у похвалу њихову, ваља рећи, да су они први незнабошку мудрост подножју крста привели и учинили, да се она пред Христом поклонила. Осим тога, критичан положај, у ком су се први Хришћани често налазили, заустављао их је, с обзиром на њихово самоочување, до траже свезе и уједињења. Када се таково стање измијенило, Александринци, у почетку трећега стољећа, добише могућност да ступе напријед и да се у интересу истине и спасења опашу оним, што апостол Павле назива „оружјем свјетлости." Резултат тога бијаше онај период чудесног