Istočnik

Бр. 12

источник

Стр. 185

Од свих искушења, којима су људи и у гомили, а и појединце изложени, било је једно једино, које Исус није могао познавати, а то је оно, које гријесима упропашћена природа има као претпоставку. У Њему није било ништа неуређено, никакве похоте, никакве охолости, никакве себпчвости, никаква гријеха. Зло није га се никад дотаклоСпас је измакао испод оиштих закона. Он је више пута, а нарочито у вечерњим поукама, говорио својим ученицима; Не ћу вам од сад више много говорити, јер долази кнез овог свијета ... али он нема на ме никаква уплива" ; као да би Господ рекао: Он гања Јудејце, видим их да долазе, како их је он упутио, али над-а-мном нема он никакве власти, јер сам ја без гријеха. Ме^у тим, и ако Исус није осјетио никаквог искушења, које у искушенику има зло за претпоставку; и ако због Шегове светосги не бијаше у Њему никакве унутрашње борбе између тијела и духа; и ако не могаше бити ни обмане и неизвјесности, ни блудње и слабости, нити преснажних нагона, па ни устезања и слабости у његовој вољи или у његовом разуму, — то ипак он остаје истииски, живи човјек, који је приступачан искушењима. Искушење не могаше у Шему изазвати нпкаква преокрета злу, оно бијаше само борба, само мучење; јер не бијаше у Шему зло, које и нашој природи никако не припада, него је само слаби, накази, збуњује и гади. По овоме Он ступа у тјегпњу заједницу са нашом природом управо тим, што се Он дубље него икакво људско биће повија под оним искушењима, која човјека с поља напаствују. У истој мјери као што душа, уздиже се, ослобађа се од унутрашњег зла, страсти јаче обуздава, и себичност као исконо зло потискује помоћу Божје љубави, охолост помоћу скромноети, частољубље помоћу некористољубља, — она види, како мало по мало унутрашња борба престаје и мир наступа. Али отуда да је она слици Христовој подобнија иостала, не слиједи, да је она сада мирнија постала него Христос. Сада удара час насилних напада с поља. (Наотавиће ое.) -> 1 Од савјести никуд не побјеЉе. (Из поучнпх бесједа Илије Мињати-ја.) Нема ништа срамније од гријеха; шта више онај, који чини гријех, нерадо говори о њему, но се стара, да га затрпа и затаји. И кад се догоди, да преступник призна свој гријех пред судом, то се често толико стиди, да је готов поднијети сваку муку, само да не открије гријеха. А кад добровољно пође духовноме оцу на исповијед, то или лукаво представља гријех у другом облику, или га прикрива каквим